Кога чекаш Милијана?

ВИШЕГРAД - "Кога чекаш, Милијана?", питали смо осамдесетогодишњу старицу Милијану Баранац, из села Бијела, док је, засута сњежном вијавицом, стајала на раскршћу путева држећи на приузи краву Шаруљу.

"Кога чекам", одговорила је дрчно старица, поправљајући изблиједјелу мараму изнад ушију, "чекам дјецу да ми дођу док не скапам у овој самоћи и сњежној бјелини".

Један од прозора Милијанине собе гледа на сеоски сокак обрастао трњем и крушкама дивљакама, гдје старица, како каже, "мимогред" провири очекујући да се на видику појави драга фигура једног од тројице њених синова.

- Кад старост притисне, кад самоћа досади, и кад сам жељна да видим чељаде на кућном прагу, онда једва чекам петак или суботу увече да ми дођу синови из Ужица, гдје живе и раде. Тада и кухиња поново, као некад, задише породичним и домаћинским дахом - прича Милијана.

Овој живахној и вриједној старици "очи остадоше на сокаку", а глава се сама, по навици, окреће тамо одакле би неко могао да дође, па чак и онда кад Шаруљу води на дрвено корито да је напоји тачно у подне сваког дана.

- Док сам била млађа, а рано сам остала без мужа, а дјеца отишла за радом и бољим животом, пјевала сам да дању разбијем самоћу, а увече по мраку да отјерам страх. Како сам старија, све ми је мање до пјесме па тумарам по празној кући, намирујем, спремам већ поспремљено и привиђам да неко куца на врата и на њима се појављује неки драги лик - говори Милијана.

Она каже да је љети другачије кад се оде за стоком, у врт око поврћа или у воћњак, али зима кад поклопи и снијег све затрпа, онда се само може до штале и кокошињца, воде и дрвљаника, и то је све.

- Загамбају понекад по снијегу цијелцу јетрва Милојка и комшиница Богданка, које, као и ја, саме живе у кући, дођу да се испричамо и изјадамо на самачки живот. То је сав свијет који у зимским данима видимо - завршава причу старица Милијана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.