Километре гази и у деветој деценији

СРБАЦ - Иако је закорачио у девету деценију живота, Душан Лепир из Српца и даље пркоси годинама и времену са руксаком на леђима, планинарским штапом у руци и осмијехом на лицу. Овај 82-годишњaк, који је у пензији већ 34 године, неуморно шета, вози бицикл, пише пјесме и ребусе, слика, а у поткровљу своје куће води и јединствени ловачки музеј.

Његов живот, енергија и непоколебљив оптимизам инспирација су многима. Не крије да ни у овим годинама не зна за одмор што потврђују два озбиљна планинарска изазова у свега неколико дана, у оквиру којих ће препјешачити више од 30 километара.

Са рекреативцима из цијелог региона јуче је учествовао на традиционалном походу на Мотајицу, прешавши десетак километара. Већ у сриједу очекује га захтјевнији изазов, марш дуг 22 километра кроз стазе некадашњег возућког ратишта.

- Стаза на Мотајици није тешка, али је изузетно лијепа. Кад сунце огрије планину, то је доживљај који ниједна камера не може да пренесе. Марш на Возући је друга прича, захтјеван, дуг и са много успона. Није за свакога. Али ја се припремам озбиљно. Свакодневно прелазим стазе у близини куће, од осам, десет или 12 километара, у зависности од дана. Не идем  грлом у јагоде - каже Душан који редовно учествује у активностима Планинарског друштва "Видета" из Српца.

Прије три године добио је признање за најстаријег планинара на Видовданском успону на Маглић, на 2.386 метара надморске висине, што је највиши врх у Републици Српској и БиХ. Акцију је организовао Планинарски савез Републике Српске, а учествовало је око 350 планинара.

Већ годинама је и најстарији учесник србачке бициклијаде, за коју се редовно припрема прелазећи бициклом од десет до 15 километара дневно.

Али физичка активност није једино што Душана чини здравим и посебним. Он је и умјетничка душа. Током живота израдио је више од хиљаду експоната од дрвета. Његово најпознатије дјело је импозантна дрвена скулптура Новака Ђоковића, висока чак 2,08 метара.

- Радио сам је прије четири године, с великом љубављу, као и мању фигуру Нолета од 60 центиметара. Вјерујем да је то моје животно дјело. Након тога нисам имао више мотивације за нове скулптуре. Олује и невријеме уништиле су многе радове, неке сам поклонио, неке продао. Понеку и данас оборе куне када обилазе око куће. Ипак, сачувао сам пар стотина експоната – прича Душан.

Његов ловачки музеј, смјештен у поткровљу породичне куће, јединствен је у сваком погледу. У двије просторије налазе се трофеји срнеће дивљачи, вепра, јелена, као и фигуре у природној величини, намјештај и детаљно израђени предмети, све руком урађени овог вриједног домаћина. Ту се налази и његов аутопортрет, фигура ловца, израђена с посебном пажњом и реализмом.

Поред свега тога, Душан ствара и у ријечима. Бави се писањем пјесама, а посебну страст осјећа према енигматици. Осмислио је и саставио збирку од 508 ребуса, базираних на српским пословицама и изрекама, што га чини јединственим ствараоцем у овој области.

Његова професионална прича такође је необична. По струци је наставник математике и физике, а прве године каријере провео је у школама широм регије. Касније је био и директор школе у Српцу, али животни путеви често су га одводили у нове правце па је током 21 године радног стажа промијенио више занимања.

- У струци сам радио можда десетак година. Остало су биле промјене, неке из нужде, неке по мојој вољи. Пензионисан сам прије 34 године, у вријеме великих друштвених и политичких турбуленција. Али нисам дозволио да пензија значи и крај активности. Рекао сам себи, док могу ходати, мислити и стварати, нећу стати. И ево, већ три и по деценије живим тај други живот, можда испуњенији него први - с поносом истиче Душан.

Мотајица

Недавно је открио и свој сликарски дар - користећи водене боје, израдио је слику Мотајице на шперплочи, димензија 1,20 x 1,20 метара, која данас краси његов музеј.

-  Покушали смо да је снимимо дроном, уз помоћ пријатеља и комшије Лазара Кусића, али нисмо били задовољни резултатом. Зато сам се попео на оближњи антенски стуб, са папиром и оловком у рукама, да бих скицирао контуре Мотајице. То ми је било једно од најстрашнијих искустава у животу, дувао је јак вјетар и стуб се њихао. Али на крају, исплатило се - прича Душан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.