Као у каменом добу

Слободан и Рада Ђаковић из Приједора, са својих петоро дјеце, не знају за удобну и намјештену спаваћу собу, купатило, воду, веш-машину... Њихов живот је неимаштина, "танак" залогај и босе ноге.

ПРИЈЕДОР - Слободан и Рада Ђаковић из Приједора, са својих петоро дјеце, не знају за удобну и намјештену спаваћу собу, купатило, воду, веш-машину... Њихов живот је неимаштина, "танак" залогај и босе ноге. То је слика породице Ђаковић, која живи у приједорском Гашића насељу, у трошној шупи од дасака, величине четири квадрата. Имају три кћерке и два сина: Гордану, Горану, Раду, Горана и најмлађег Бојана. - Ево, видите гдје живи моја породица, као у каменом добу, видите какав сам ја и каква су ми дјеца - каже Слободан и додаје да се налазе на списку приједорског Центра за социјални рад те да се претјерано не узда у помоћ државе, колико у своје вриједне руке како би прехранио оволико уста. Шупица из које повремено провири по која главица, нема на себи ни "поштених" врата. Најобичнијим ћебетом, које је повезано са кровом од најлона, штите се од хладних температура. Ни унутрашњост малог собичка ништа није боља, даске су обложене дебелим, старим јорганима. Зато се за Ђаковиће већина живота одвија под ведрим небом. Струју су успјели добити захваљујући комшији, који је каблом из своје куће увезао ову уџерицу са "електриком". - Не стидим се ниједног посла, радим свашта. Ја сам бравар по струци, па увијек нешто зарадим, најбитније је да нисмо гладни - прича Слободан, додајући да мјесечно примају дјечији додатак у висини од 210 марака. Четворо малих Ђаковића иде у школу, што је додатни проблем за главу куће. Дјецу треба припремити, обући... Ипак, највећи проблем је смјештај и питање хигијене. - Напољу се сви купамо, овдје међу дрвима. Загријем лонац воде и полако. Зими је, ипак, најгоре - говори отац ове дјеце и каже да напишемо да његов живот није увијек био овакав. Раније је радио у Хрватској, пристојно зарађивао и имао, истиче, солидне услове за живот. Већ 12 година налази се на евиденцији приједорског Бироа за запошљавање, али - посла нема. Тврди да је пуних 60 мјесеци био на ратишту током протеклог рата, па се из тих разлога за помоћ обраћао приједорској Борачкој организацији. Тамо су му нудили плац за градњу куће, али је он одбио, јер већ има властито земљиште, па би му помоћ у грађевинском материјалу добродошла. Д. БУЛИЋ ОСМИЈЕСИ И док чекају неке боље дане, упркос неимаштини и беспарици, испраћају нас насмијана лица. Озебла дјечица машу и захваљују што су их бар новинари посјетили, у жељи да забиљеже на каквом мјесту и у каквим условима живе. Надају се, веле у глас, да ће ова прича можда имати одјека код људи који би им могли помоћи на било који начин.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.