Канбера је дом, а Србија и Српска отаџбина

Канбера је главни град Аустралије са популацијом од преко 380.000 становника. То је највеће градско урбано мјесто у унутрашњости и осми по величини град у овој држави-континенту.

Изабрана је за главни град 1908. године, што је био својеврсни компромис, јер је постојао велики ривалитет између Сиднеја и Мелбурна. Необично је то што је Канбера никла као потпуно нови град. На међународном конкурсу побиједио је план архитеката из Чикага, а који су чинили Валтер Бурли Грифин и Мерион Махони Грифин. Он је изабран за побједнички и изградња је почела 1913. године. Данас у њему живи и око пар хиљада људи српског поријекла.

Иако је од Републике Српске и Србије ваздушном линијом удаљена невјероватних 15.800 километара, што је око 20 сати летом авиона или што неко једном израчуна 226 сати лета голуба, релативно мала српска заједница у овом граду ипак налази начина да очува идентитет, културу, обичаје, српски језик и ћирилицу, али и везе са матицом.

Поред двије православне цркве и манастира, у овом граду од прошле године постоји и такозвана допунска школа српског језика, чији рад је подржан од стране Србије и њених званичних институција.

Према ријечима једне од наставница ове школе Смиље Бркљач Рајак, родом из Цазина, а која се у Аустралију доселила прије пар деценија, идеја око оснивања ове допунске школе српског језика потекла је од амбасадора Србије у Аустралији Раде Стефановића, а велика помоћ пружена је и од стране пароха храма Светога Саве у Канбери протојереја Бранка Василића.

 

Смиља Бркљач Рајак

Како каже, данас ову допунску школу похађа око 40 ђака старости од шест до 17 година, а настава, односно три школска часа, одржавају се једном недјељно и на њима се учи не само српски језик и ћирилица, већ и о српској историји и култури.

- Ове часове држимо професор Живан Вранић и ја. Морам рећи да је право задовољство учити ову дјецу о свему томе, али и видјети да она и поред свих својих редовних школских обавеза налазе слободног времена и за ове допунске активности. Мислим да им је та љубав пренесена, односно усађена од стране њихових родитеља, који схватају колико је значајно одржати везе са матицом, очувати идентитет у овако великој земљи. Морамо знати ко смо и шта смо, и одакле долазимо или потичемо. Без тога не би били ништа. Србија и Република Српска су отаџбина, односно мајка, а Аустралија је тренутни дом и брижна маћеха. И то је нешто што учимо нашу дјецу. Ова школа је поред породице један од начина да и у овако далекој земљи очувамо оно што заиста јесмо. Да то не радимо, врло брзо бисмо заборавили ко смо. Учењем свега поменутог дјеца стасавају и постају комплетне личности, препознатљиве јединке у овако национално обојеној држави - истакла је Бркљач Рајак, поручујући да битну улогу у томе игра и Српска православна црква, која је такође једно од мјеста гдје се Срби окупљају да нешто ново науче, али и осјећају да су дио отаџбине.

На питање зашто је битно очувати идентитет, каже да је човјек без њега тек пука и непрепознатљива јединка. Како каже, да би дјеца израсла у комплетне личности, морају познавати језик својих очева, дједова, предака, али и историју, културу и обичаје, јер је то нешто што сваки народ понаособ има. 

– Далеко смо од домовине, од матице и да се не бисмо изгубили морамо нашу дјецу учити да знају српски језик и ћирилицу, али и историју и културу. Због тога припремамо и једну академију и представу посвећену Видовдану, Косову као светом мјесту и такозваној "кнежевој вечери" – поручила је  Бркљач Рајак.

Када је у питању сам живот у овој далекој земљи, сматра да је за све оне који планирају доћи живјети и радити у Аустралији најбитније да брзо науче енглески језик. Како каже, њој је током првих пет година било најтеже, управо због непознавања језика, али је касније све постало много лакше. Наводи и да су људи са балканских простора вриједни, али и да се за неког може рећи да је успјешан само уколико је поред финансијске задовољштине успио створити и здраву традиционалну породицу, која не дозвољава да се у овако великој држави изгуби идентитет, култура и језик.

Додаје и да је поред дугог боравка и живота у Аустралији и даље присутна носталгија, која постаје све већа како године пролазе. Сматра и да је данас много лакше ту носталгију утишати, јер финансијска стабилност омогућује чешће доласке у матицу.

Слично мишљење изнио је и парох храма Светога Саве у Канбери протојереј Бранко Василић, који наводи да је у овако смутним временима од изузетне важности очувати вјеру, традицију и културу, а језик поготово.

 - У временима када се покушавају наметнути разноразне идеологије, потребно је још више ојачавати породицу. Сваки појединац треба да крене од себе и од своје домаће цркве, како ми још називамо породицу. Уз појачане молитве и уз Божију помоћ треба се уздизати и узрастати у духовном животу, што је, по мом скромном мишљењу, од круцијалног значаја у очувању здраве породице – поручио је Василић, додајући и да допунска школа српског језика несумњиво игра значајну улогу у свему томе.  

Српска заједница

Протојереј Бранко Василић, парох храма Светога Саве у Канбери, каже да што се тиче броја Срба који бораве на петом континенту, тешко је дати неку прецизну чињенично поткријепљену информацију с обзиром на то да их је на једном од претходних пописа било пријављено око 200.000, а на наредном око 90.000. Сматра да је најреалнија бројка око 150.000. Наводи да су Срби насељени по свим већим градовима Аустралије, тако и у Канбери, главном граду Аустралије, додајући да парохија Светога Саве има око 5.000 Срба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.