Kако је рука Јована Крститеља доспjела у Острог: Путешествије реликвије као у филму о Индијани Џонсу

Кад у недjељу у Нишу почне централна манифестација прославе 1.700 година Миланског едикта, на централном мjесту стајаће вриједна реликвија - десна рука Јована Крститеља, иста она, како се тврди, која је крстила Исуса Христа на ријеци Јордан. Рука апостола Јована само је једна од десетак реликвија у које народ годинама вјерује да су чудотворне.

Вјеровање каже да рука Јована Крститеља предсказује плодну или јалову годину, у зависности од тога у ком је положају кад је митрополит на важан вјерски датум изнесе пред народ. А за пут којим је ова реликвија доспјела у Митрополију цетињску везује се прича чија би радња по узбудљивости могла да парира сценарију за филмове о Индијане Џонса.

Од тога како је страдао Јован Крститељ, одсјецањем главе, паљењем моштију и спасавањем његове руке, до преноса руке са континента на континент, све до тренутка када Јованову руку добијају малтешки витезови.

- Они су с Родоса и преко Малте, бјежећи најпре од Турака, а касније од Наполеона, руку Јована Крститеља донијели су у Русију на царски двор заједно са честицом Христовог крста и иконом Богородице Филермске. Руски цар Николај Други је те реликвије у знак захвалности што је Србија примила руске емигранте намјенио краљевској породици Карађорђевић.

Почетком Другог свјетског рата млади краљ Петар, бјежећи пред Нијемцима, ове три реликвије оставља у манастиру Острог - каже ђакон Хаџи Ненад Јовановић.

Према вјеровању, апостол Лука, који је био учен човјек, љекар, али и сликар, направио је за живота десетак портрета Богородице. Једна од тих икона, Тројеручица, налази се под окриљем СПЦ и чува се у манастиру Хиландару на Светој гори. Друга икона Богородице Филермске, која ће бити такође изложена у Нишу, чува се у Цетињском музеју и она још није враћена СПЦ.

У Црној Гори се налазе и друге чудотворне светиње СПЦ, као што су мошти Василија Острошког или рука Светог Саве.

У самој Србији најпознатија је чудотворна вода са извора Цркве Свете Петке на Калемегдану. Прича каже да је вода потекла са мјеста на ком су се налазиле њене мошти прије него што су Турци освојили Србију. Гроб ове светице, за коју владика Николај Велимировић каже да је српског поријекла, налази се у Румунији.

Критичари ће рећи да у свијету постоји „на десетине руку Светог Јована Крститеља”, а да је толико дијелића Христовог крста да би дрвени град могао да се сазида. Било истина или не, људи вијековима прате, моле се и вјерују реликвијама.

- Људи верују у исцелитељску моћ остатака светитеља, убеђени да ће, ако дођу у њихову близину и моле се, ти светитељи припомоћи пред богом за њихову ствар - објашњава социолог религије Живица Туцић.

Друге вјере, други обичаји

- Веровање у реликвије идентично је код православних и католика, док протестанти апсолутно одбацују такву идеју. Они, на пример, место рођења Мартина Лутера сматрају само историјским, а никако верским - каже Живица Туцић.

Са друге стране, муслимани и Јевреји имају света мјеста, као што је Мека (за муслимане) или ковчег цара Давида (за Јевреје), али никада не узимају и носе са собом дјелиће тих светих мјеста. Сматрају да су доласком на свето мјесто ближи богу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.