Још одјекује Перин чекић

ШAМAЦ - Сваког дана у центру села Брвник код Шамца одјекује чекић о наковањ, на којем се обликује гвожђе, клепају лемеши за плугове и мотокултиваторе, оштре мотике, ашови, сјекире...

Сва та лупа долази из ковачнице Пере Aнтића (84), једног од двојице ковача у овом дијелу Посавине. Иако у позним годинама, старина се не да.

- Не дам да се овај занат угаси. Док будем могао и имао снаге, чуће се лупа чекића у ужареном гвожђу - казује Перо Aнтић.  

Овај врсни ковач данас још опслужује само ратаре, односно њихове алатке. Има Перо пуно посла у сезони пољопривредних радова, јер поред села шамачке општине, њему долазе муштерије и из Домаљевца и Оштре Луке, као и много удаљенијих села. Снаге и воље за рад има, а и здравље га добро служи.

- Немам насљедника у ковачници. Нажалост, ни дјецу нисам имао, а синовци нису прихватили мој позив да ме наслиједе. Нудио сам им добре услове да буду ковачи, али нису пристали. Нажалост, кад и ја престанем да радим, а и мој једини колега из сусједног села, који је такође у позним годинама, овај дио Посавине остаће без ковача - прича старина Перо, не прекидајући да удара тешким чекићем по гвожђу.

Aнтић се ковачким послом бави пуних 70 година. На занат је кренуо 1939. године и од тада се дружи са наковњем и осталим ковачким алаткама. Пуних 40 година је уплаћивао пензијско-инвалидско осигурање и добио је заслужену пензију.

- Истина, она није богзна каква, 360 марака, али додатним радом заради се још понека марка. Посавина је некад била пуна ковача и сви су имали пуне руке посла. Само у Брвнику било је некада пет ковача, а у већим селима и много више. Сви стари ковачи су помрли, а за собом нису оставили насљеднике. Зато мени долазе муштерије из већег броја посавских села, из неколико посавских општина. И све их могу послужити јер ти послови нису обимни - казује Перо.

Индустријска прерада метала потиснула је ковачки занат. Ни у школи се тај занат не изучава, а млади људи не желе да се образују из ове области. Зато ковачки занат изумире и за коју годину остаће само сјећања на њега.

Aкорди                                                                                                   

- Послије 70 година данас лупом чекића и наковња компонујем пјесме. Моји акорди одјекују цијелим селом. Када ужарим гвожђе и када га окалим, посао завршавају чекић и наковањ. Некада је ваздух излазио из мјешине да распири ватру, када ковач стоји на једној нози, а другом подиже и спушта полугу. Данас то лако раде вентилатори, много брже и ефикасније. Ковач мора познавати душу метала - казује Перо Aнтић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.