Јастребарско симбол страдања српске дјеце

ПРИЈЕДОР - Иако има 74 године, Зорка Делић-Скиба, некадашња логорашица логора за српску дјецу у Јастребарском, код Загреба, у фашистичкој Независној држави Хрватској, још има снаге да прича о стравичној истини страдања дјеце у том логору.

Понекад се људима око ње чини да са годинама има још више неке чудне снаге да стигне на многа мјеста, да о тим стравичним догађајима прича, па и да напише двије књиге, као да се боји да је смрт не претекне и да нешто остане недоречено.

- Свијет још не познаје праве размјере страдања као што су страдања српске дјеце у логорима НДХ, ни стравичне злочине и мучења која су над српском дјецом чиниле хрватске фашистичке слуге окупатора тадашње Краљевине Југославије. О тим злочинима, у вријеме бивше Југославије, било нам је забрањено да причамо. Говорили су ми да сам била мала и да се не могу ничега сјећати - сјећа се бивша логорашица и додаје да, напротив, као да што више вријеме пролази, увијек изнова отвара старе ране.

Зорка каже да је управо из тих разлога приступила озбиљном послу да оснује Удружење дјеце логораша Јастребарско 1942, а подршку за његово формирање добила је од Србољуба Живановића, Лазара Лукајића, Владимира Лукића, Aрија Ливна, Марка Павића. Оснивачи удружења су покојни Миле Миловановић, др Зоран Марковић, Стево Родић из Ријеке, адвокат Бранка Колар-Мијатовић и др.

- Окупили смо се ми дјеца логораши и потомци дјеце логораша, а у нашем називу удружења стоји Јастребарско јер је тај логор симбол страдања српске и јеврејске дјеце током Другог свјетског рата. Тај логор, 30 километара удаљен од Загреба, отворен је у августу 1941. године и у њему је мучено на хиљаде дјеце, а постоје подаци да је убијено више од хиљаду недужних малишана узраста до 14 година - прича Зорка.

Она је, иначе родом из Санског Моста, након што су јој убијени отац, мајка и још једанаест чланова породице Делић на Шушњару, гдје је за три ноћи побијено 5.500 Срба, Јевреја и Рома, са осталом дјецом вагонима за стоку пребачена у логор Јасеновац, гдје су због пребукираности логорских барака боравили на отвореном.

- Када смо изашли из вагона, половина дјеце у вагонима је била мртва, јер смо неколико дана путовали до Јасеновца - истиче Скибова, додајући да су преживјела дјеца морала да вагоне очисте, а дјечије лешеве баце у ријеку Саву да би ноћу могли да спавају у вагонима.

Каже да је срећа у несрећи била да нису дуго боравили у Јасеновцу јер су их убрзо истим вагонима пребацили у логор Јастребарско код Загреба, гдје је тада петогодишња Зорка провела двије године и одакле носи трајну успомену - "ожиљак од клања".

- Будући да сам у читавој несрећи имала среће да прво преживим Шушњар, јер је мајка нас деветоро прије смрти сакрила у кукуруз, потом разна батинања и шибања управитељица логора, касније и клање, сматрам да имам пуно право да се борим да се та сурова истина сазна до краја и да се нашим радом у оквиру удружења упути опомена да се тако нешто више никада и никоме не деси - рекла је Зорка.

Књига

Зорка Скиба је истакла да је "у страху да не умре, а да не пренесе истину о страдању српске дјеце у логору Јастребарско била приморана да напише књигу – "Спасиле ме умиљате очи", а недавно и књигу "Били смо дјеца логораши Јастребарског", која ће као писани траг још дуго говорити о том времену када је мржња побиједила оно основно људско у човјеку, а то је љубав, поготово према дјеци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.