Исповијест оца војника ЈНА убијеног у Сарајеву: Бол не јењава 34 године

ИСТОЧНО САРАЈЕВО - Миливоју Благојевићу из Крагујевца деветнаестогодишњи син Александар погинуо је као војник ЈНА у Сарајеву 2. маја 1992. године у догађајима који су претходили нападу на колону у Добровољачкој улици. Од Александровог страдања прошле су 34 године, али бол је иста као и оног дана када су јавили да је погинуо. Миливоје је ове године, први пут након три и по деценије, дошао на мјесто убиства свог сина.

Заједно са члановима породица осталих жртава присуствовао је овогодишњем помену за све жртве напада на војнике ЈНА у Сарајеву с почетка маја 1992. године. За "Глас" је испричао своју причу.

Сина је, казао је, посљедњи пут видио у марту 1992. када је дошао из бањалучке касарне кући на неколико дана, али већ за неколико дана прекомандован је у Сарајево. Радио је у санитетској служби.

- По доласку у Сарајево упућен је у Војну болницу код капетана Марка Лабудовића, у диверзантску јединицу. Иначе и у Бањалуци је био при Војној болници као возач. Био је са мајором Дејаном Принципом. Пар дана био је кући у марту и рекао ми је: "Ако ме позову, морам да идем у прекоманду, највероватније у Сарајево". Тако се и десило. Рекли су му: "Александре, мораш да дођеш". Ја сам  га испратио до Београда и он је аутобусом отишао у Бањалуку. Када је тамо стигао они, његова команда,  већ су били отишли за Сарајево  – прича  Благојевић.

Страшна вијест

У  Војној болници  у Сарајеву био је капетан Лабудовић који је Александру био командант и на служби у Загребу и на Мањачи.

- Мој Александар имао је 19 година. Да је убијен сазнали смо слушајући вести. На вестима смо чули да се то десило у Војној болници. Он се редовно нама јављао, а како се сналазио за телефон не знам. На вестима смо видели да се догодио крвави покољ војника поред реке Миљацке. Сачекала их је група "Зелених беретки" и зољама их гађали и тако  су их побили. Они су убијени недалеко од Војне болнице у Сарајеву 2. маја када су дошли близу моста да пређу преко Миљацке да спасавају њихове другове – испричао је Миливоје.

Напомиње да су то чинили по наређењу генерала Милутина Кукањца, а да је са њим разговарао Александров претпостављени Лабудовић.

- То је било за време ручка и тих 15 војника је кренуло да спасава своје другове који су били заробљени. Један пријатељ ми је тако испричао. Дошао је код мене у Крагујевац и испричао ми како је слушао разговор Кукањца и Лабудовића и да је Лабудовић љутито спустио слушалицу и рекао: "Извршићемо наређење, друже генерале". Они су кренули, а мој син је био возач  и возио је једно санитетско возило од два која су ишла уз два пинц-гауера. Био је са Лабудовићем у ауту - препричава Миливоје.

Опречне информације

Опречне информације о Александру добијали су и преко команде у Београду.

- Они су нам говорили да су заробљени, да ће бити пуштени, да ће бити размена. Сваки дан смо звали и ишли тамо. Прошле су две недеље тада су их  у џаковима довезли на ВМА.  Након 14 дана су их покупили са улице. Тада смо се ми нашли у Београду и рекли су нам да су хеликоптером довезена тела погинулих. Међу њима је био и наш син. Били смо на идентификацији у Београду, супруга и ја. Идентификације је радио патолог Зоран Станковић. Тело мог сина Александра је било боје као ова клупа на којој седимо, јер је на сунцу било две недеље. Стицајем околности, када је долазио у марту кући показивао нам је да је поправљао зубе. На чизмама је имао иницијале А. Б. По зубима и чизмама препознали смо нашег сина - присјетио се Миливоје.

Он има кћерку која је 1976. годиште док је Александар рођен 1972. Кћерка се давно удала, а од ње је добио два унука и једну унуку.

- Први пут сам овде дошао након 34 године. Да није било овог комшије, који је тада био заробљен, не знам да ли бих дошао и ове године. Мајор Жељко Пантелић ме је позвао и рекао да се иде на обележавање 3. маја у Добровољачку да се полаже цвеће и запале свеће. Питао ме да ли бих и ја ишао и тако сам ове године дошао. Била ми је стварно жеља да видим и да дођем, да видим где се то десило и како се то десило, да чујем све те приче - каже Миливоје Благојевић.

Како родитељ може да се осећа?

На питање како се осјећао када је прошао дијелом града у којем је његов син убијен одговорио је питањем - Како родитељ може да се осећа?

- Дрхтао сам ко прут. Зоран Орашевић, комшија, који је био са њима, све ми је испричао. Он ми је рекао да су их сачекали у том паркићу, да су се ту забарикадирале "Зелене беретке". Војници су наишли и побили су их као глинене голубове. Као да су знали. Све се десило испред моста преко реке Миљацке. Тешко ми је било све то проживети – испричао је Миливоје.

Долазак у Сарајево искористио је да разговара и са члановима породица осталих страдалих.

 - Иста судбина и иста туга која не јењава ни након 34 године. Ми смо прије поласка у Источно Сарајево положили цвеће на Александров гроб у Крагујевцу. Супруга и ја. Тешко је све то. Често идемо на гробље. Почистимо, запалимо свеће и донесемо цвеће. Одржавамо то како треба и колико знамо. Никако не можемо да га заборавимо. И не смемо да га заборавимо, јер ћемо и нас двоје, моја супруга Рада и ја, ускоро код њега. Кад умремо и Богу дамо душу - каже  кроз плач Благојевић.

Стигао и унук

Миливоје прича да су он, а нарочито његова супруга, тешко поднијели губитак сина.

- Оболела је. Обоје смо у инвалидским пензијама. Нисмо могли више да радимо, нити она нити ја. Међутим, хвала Богу Господу, који ме је обрадовао са троје унучади које је родила моја кћерка. Они су паметни. Кћерка се удала 1995. године и почела су деца да се рађају и са њима смо сачували памет. Један унук носи наше презиме да се не угаси крсна слава - напомиње Миливоје Благојевић и представља свог унука који је такође први пут дошао у Сарајево.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.