Ispovijest oca vojnika JNA ubijenog u Sarajevu: Bol ne jenjava 34 godine

ISTOČNO SARAJEVO - Milivoju Blagojeviću iz Kragujevca devetnaestogodišnji sin Aleksandar poginuo je kao vojnik JNA u Sarajevu 2. maja 1992. godine u događajima koji su prethodili napadu na kolonu u Dobrovoljačkoj ulici. Od Aleksandrovog stradanja prošle su 34 godine, ali bol je ista kao i onog dana kada su javili da je poginuo. Milivoje je ove godine, prvi put nakon tri i po decenije, došao na mjesto ubistva svog sina.

Zajedno sa članovima porodica ostalih žrtava prisustvovao je ovogodišnjem pomenu za sve žrtve napada na vojnike JNA u Sarajevu s početka maja 1992. godine. Za "Glas" je ispričao svoju priču.

Sina je, kazao je, posljednji put vidio u martu 1992. kada je došao iz banjalučke kasarne kući na nekoliko dana, ali već za nekoliko dana prekomandovan je u Sarajevo. Radio je u sanitetskoj službi.

- Po dolasku u Sarajevo upućen je u Vojnu bolnicu kod kapetana Marka Labudovića, u diverzantsku jedinicu. Inače i u Banjaluci je bio pri Vojnoj bolnici kao vozač. Bio je sa majorom Dejanom Principom. Par dana bio je kući u martu i rekao mi je: "Ako me pozovu, moram da idem u prekomandu, najverovatnije u Sarajevo". Tako se i desilo. Rekli su mu: "Aleksandre, moraš da dođeš". Ja sam  ga ispratio do Beograda i on je autobusom otišao u Banjaluku. Kada je tamo stigao oni, njegova komanda,  već su bili otišli za Sarajevo  – priča  Blagojević.

Strašna vijest

U  Vojnoj bolnici  u Sarajevu bio je kapetan Labudović koji je Aleksandru bio komandant i na službi u Zagrebu i na Manjači.

- Moj Aleksandar imao je 19 godina. Da je ubijen saznali smo slušajući vesti. Na vestima smo čuli da se to desilo u Vojnoj bolnici. On se redovno nama javljao, a kako se snalazio za telefon ne znam. Na vestima smo videli da se dogodio krvavi pokolj vojnika pored reke Miljacke. Sačekala ih je grupa "Zelenih beretki" i zoljama ih gađali i tako  su ih pobili. Oni su ubijeni nedaleko od Vojne bolnice u Sarajevu 2. maja kada su došli blizu mosta da pređu preko Miljacke da spasavaju njihove drugove – ispričao je Milivoje.

Napominje da su to činili po naređenju generala Milutina Kukanjca, a da je sa njim razgovarao Aleksandrov pretpostavljeni Labudović.

- To je bilo za vreme ručka i tih 15 vojnika je krenulo da spasava svoje drugove koji su bili zarobljeni. Jedan prijatelj mi je tako ispričao. Došao je kod mene u Kragujevac i ispričao mi kako je slušao razgovor Kukanjca i Labudovića i da je Labudović ljutito spustio slušalicu i rekao: "Izvršićemo naređenje, druže generale". Oni su krenuli, a moj sin je bio vozač  i vozio je jedno sanitetsko vozilo od dva koja su išla uz dva pinc-gauera. Bio je sa Labudovićem u autu - prepričava Milivoje.

Oprečne informacije

Oprečne informacije o Aleksandru dobijali su i preko komande u Beogradu.

- Oni su nam govorili da su zarobljeni, da će biti pušteni, da će biti razmena. Svaki dan smo zvali i išli tamo. Prošle su dve nedelje tada su ih  u džakovima dovezli na VMA.  Nakon 14 dana su ih pokupili sa ulice. Tada smo se mi našli u Beogradu i rekli su nam da su helikopterom dovezena tela poginulih. Među njima je bio i naš sin. Bili smo na identifikaciji u Beogradu, supruga i ja. Identifikacije je radio patolog Zoran Stanković. Telo mog sina Aleksandra je bilo boje kao ova klupa na kojoj sedimo, jer je na suncu bilo dve nedelje. Sticajem okolnosti, kada je dolazio u martu kući pokazivao nam je da je popravljao zube. Na čizmama je imao inicijale A. B. Po zubima i čizmama prepoznali smo našeg sina - prisjetio se Milivoje.

On ima kćerku koja je 1976. godište dok je Aleksandar rođen 1972. Kćerka se davno udala, a od nje je dobio dva unuka i jednu unuku.

- Prvi put sam ovde došao nakon 34 godine. Da nije bilo ovog komšije, koji je tada bio zarobljen, ne znam da li bih došao i ove godine. Major Željko Pantelić me je pozvao i rekao da se ide na obeležavanje 3. maja u Dobrovoljačku da se polaže cveće i zapale sveće. Pitao me da li bih i ja išao i tako sam ove godine došao. Bila mi je stvarno želja da vidim i da dođem, da vidim gde se to desilo i kako se to desilo, da čujem sve te priče - kaže Milivoje Blagojević.

Kako roditelj može da se oseća?

Na pitanje kako se osjećao kada je prošao dijelom grada u kojem je njegov sin ubijen odgovorio je pitanjem - Kako roditelj može da se oseća?

- Drhtao sam ko prut. Zoran Orašević, komšija, koji je bio sa njima, sve mi je ispričao. On mi je rekao da su ih sačekali u tom parkiću, da su se tu zabarikadirale "Zelene beretke". Vojnici su naišli i pobili su ih kao glinene golubove. Kao da su znali. Sve se desilo ispred mosta preko reke Miljacke. Teško mi je bilo sve to proživeti – ispričao je Milivoje.

Dolazak u Sarajevo iskoristio je da razgovara i sa članovima porodica ostalih stradalih.

 - Ista sudbina i ista tuga koja ne jenjava ni nakon 34 godine. Mi smo prije polaska u Istočno Sarajevo položili cveće na Aleksandrov grob u Kragujevcu. Supruga i ja. Teško je sve to. Često idemo na groblje. Počistimo, zapalimo sveće i donesemo cveće. Održavamo to kako treba i koliko znamo. Nikako ne možemo da ga zaboravimo. I ne smemo da ga zaboravimo, jer ćemo i nas dvoje, moja supruga Rada i ja, uskoro kod njega. Kad umremo i Bogu damo dušu - kaže  kroz plač Blagojević.

Stigao i unuk

Milivoje priča da su on, a naročito njegova supruga, teško podnijeli gubitak sina.

- Obolela je. Oboje smo u invalidskim penzijama. Nismo mogli više da radimo, niti ona niti ja. Međutim, hvala Bogu Gospodu, koji me je obradovao sa troje unučadi koje je rodila moja kćerka. Oni su pametni. Kćerka se udala 1995. godine i počela su deca da se rađaju i sa njima smo sačuvali pamet. Jedan unuk nosi naše prezime da se ne ugasi krsna slava - napominje Milivoje Blagojević i predstavlja svog unuka koji je takođe prvi put došao u Sarajevo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.