Илијана Тодоровић за "Глас": Не сматрам се ни америчком ни балканском адвокатицом

Не сматрам се ни америчком ни балканском адвокатицом, мој правни дом је тамо гдје се налази проблем који сам позвана да ријешим, јер право не познаје границе када се водите знањем и искреном жељом да некоме помогнете, без обзира на то у којој се судници налазите.

Рекла је то за "Глас Српске" Илијана Тодоровић, адвокатица поријеклом из Мркоњић Града, која је изградила успјешну каријеру у америчком правосудном систему. Ова млада Мркоњићанка, која је увршћена међу 15 најбољих иностраних адвоката у Сједињеним Америчким Државама и носилац је три мастера права, је и потпредсједница и члан Управног одбора Српске адвокатске коморе у САД која је основана прије неколико година.

Она у ексклузивном интервјуу за наш лист говори о изазовима прилагођавања страној правној култури, борби за правду у сложеним парницама, али и о својој мисији да повеже правне заједнице Балкана и Америке.

ГЛАС: Који су били Ваши највећи изазови приликом прилагођавања америчком правосуђу и правним нормама?

ТОДОРОВИЋ: Изазова није мањкало, али издвојила бих, рецимо, два, а то су једноставност језика у правном писању и познавање правних процедура.  У систему у којем сам се ја школовала, цијениле су се сложене реченице, несвакидашње ријечи и латински изрази. Сматрало се да они дају тежину и важност вашим аргументима и да кроз њих можете да покажете ниво вашег образовања, елоквенције и "начитаности". У Америци, гдје се готово све правне битке, осим кривичних, углавном воде "преко папира", акценат је на једноставности. Сјећам се да ми је један професор, када сам му предала научни рад у току постдипломских студија, тражио да "dumb it down" или, благо преведено, да га упростим. Досадашње искуство у пракси ми је показало да је то био необично користан савјет. Правне процедуре су кључне у сваком правосудном систему, нарочито у англосаксонском гдје сваки судија има слободу да их, до одређене мјере, кроји по својим афинитетима за оне предмете над којима он предсједава. Суштински, уз својствене изузетке, закони су махом исти без обзира на то која је држава у питању. Али интимно познавање правних процедура је неријетко фактор који може да вам донесе непремостиву предност.

ГЛАС: Можете ли нас увести у емоције које сте осјећали када је донесена коначна пресуда у корист Вашег клијента, конкретно у случају "Warner" - тужби против нафтне компаније "Talos Energy" којом је породици радника страдалог на послу обезбијеђена вишемилионска накнада штете, дупло виша од дотад највишег преседана у тој држави?

ТОДОРОВИЋ: Тешко је отети се мору емоција које вас преплаве када чујете да је порота вашем клијенту додијелила накнаду штете у износу од неколико милиона долара. Али тај осјећај, био он радост због клијента или задовољство својим доприносом, је јако кратког даха. Одмах морате да се, заједно са својим тимом, припремате за одбрану пресуде у апелационом процесу који, послије таквих рекордних износа, неизбјежно слиједи.

ГЛАС: Који је био кључни правни аргумент или стратегија који су, по Вашем мишљењу, пресудили у овом случају?

ТОДОРОВИЋ: У предмету "Wаrner" цијели парнички поступак је био проткан правним сукобима адвоката јер је тужени подносио разне захтјеве и приједлоге суду, укључујући и тај да суд одбаци нашу тужбу на неколико основа и да изузме четири наша судска вјештака, које захтјеве је, након што нису били уважени од стране суда, тужени неуспјешно обнављао још два пута. Кључна правна стратегија је била да пороти предочимо доказе на основу којих су могли да закључе да је тужени одобрио опасан посао који је довео до смрти господина Џексона. А то је изузетак у закону државе Луизијана који каже да налогодавац (у овом случају, тужени) не може да буде посредно одговоран за немар извођача радова. Порота је такође могла да чује да је тужени сакрио материјалне доказе о којима смо били обавијештени тек трећи дан суђења. Кредибилитет туженог се, у очима пороте, од таквог аутогола није могао да опорави.

ГЛАС: Да ли сте током процеса осјећали притисак с обзиром на потенцијални утицај пресуде на правну праксу у Луизијани?

ТОДОРОВИЋ: Нисмо осјећали притисак ништа мање или више него што га осјећамо кад је било који предмет у питању, јер свим предметима приступамо са истим нивоом посвећености и преданости без обзира на то да ли ми њега интерно цијенили на пет или 50 милиона долара. У англосаксонском правосудном систему какав је Америка сваки предмет у којем дође до самог суђења или главне расправе је потенцијални преседан. Међутим, наша могућност да издејствујемо преседане је изузетно мала јер агресивном праксом доводимо до тога да тужени у великој већини спорова које водимо пристаје на то да се спор закључи споразумно, судским поравнањем. 

ГЛАС: Да ли сте након пресуде примијетили промјене у начину на који корпорације приступају безбједности својих радника?

ТОДОРОВИЋ: Још је рано да би се увидјеле било какве промјене. Није за очекивати да великим корпорацијама једна неповољна новчана пресуда, без обзира на њен износ, постане фактор одвраћања од устаљених процедура. Али низ таквих пресуда би могао да постигне жељени ефекат. Зато је овај случај толико битан. Не само да је, у новчаном смислу, преседан за ову врсту предмета него је и потврдио да постоје, до сада некориштени или безуспјешно кориштени,  изузеци на основу којих радници могу да туже своје послодавце или налогодавце за повреде настале на радном мјесту за које иначе у Луизијани, као и у другим државама у Америци, они уживају законски имунитет и не могу да буду тужени. 

ГЛАС: Колико је тешко за адвокате из иностранства да се афирмишу у америчком правном систему, нарочито на тако високом нивоу?

ТОДОРОВИЋ: Да је тешко, јесте. То колико је тешко зависи од саме особе, њеног склопа вриједности, сплета околности, свијести о сопственим ограничењима и способностима, спремности на одрицања, на тврдоглав рад и на непрестано стручно усавршавање и тако даље. На крају крајева, зависи и од среће и од божије промисли.

ГЛАС: Да ли се осјећате више као америчка или као балканска правница? Гдје је Ваш "правни дом"?

ТОДОРОВИЋ: Чињеница је да је, грубо говорећи, адвокатура географски ограничена на границе државе гдје сте положили заклетву, гдје сте уписани у именик адвоката, или под чијим је законом издата ваша адвокатска лиценца. Али постоје законске процедуре које, наравно, по испуњавању одређених услова, и страним адвокатима из других надлежности омогућавају бављење адвокатуром ван матичне државе. Тако да се не сматрам нити америчким нити балканским адвокатом. Мој "правни дом" је ондје гдје се налази правни проблем који сам позвана да ријешим.

ГЛАС: На који начин покушавате да помогнете младим правницима из региона који желе да направе каријеру у иностранству?

ТОДОРОВИЋ: Често ми се јављају они који желе да започну или наставе студије права у Америци, да тамо полажу правосудни испит или слично. И драго ми је због тога. Једини начин на који сам у стању да им помогнем јесте да са њима подијелим своја искуства и релевантне информације везане за питања која их занимају. Срећом, имајући у виду да сам прошла "кроз систем" неколико пута и у неколико различитих држава, деси се да имам понешто корисно да им пренесем.

ГЛАС: Који је Ваш сљедећи професионални циљ? Постоји ли нека област права коју желите додатно истражити или развити?

ТОДОРОВИЋ: Тренутно радим на приједлогу измјене државног закона о доказима у Луизијани (Louisiana Code of Evidence), тачније чланова 405 и 608 који регулишу врсту прихватљивог доказног материјала везаног за карактер оптуженог и карактер свједока. Заједно са професором Бобијем Харџесом, који је магистрирао право на Харварду, написала сам научни рад на ову тему који је и објављен. Сада настојимо да га спроведемо у пракси кроз јасно дефинисане амандмане.  Поред тога, с обзиром на то да заступамо знатан број клијената повријеђених у несрећама на бродовима и на шор платформама за бушење нафте, поморско право ми је у фокусу неко вријеме. Хтјела бих да упишем још једне мастер студије са специјализацијом у поморском праву и већ сам о томе говорила са деканом "Loyola" правног факултета, који су у процесу успостављања оваквог акредитованог програма.

ГЛАС: Да ли бисте се једног дана вратили у БиХ или регион како бисте допринијели развоју домаћег правосуђа?

ТОДОРОВИЋ: Не бих се "вратила", јер никад нисам ни отишла. Истина је да живим и радим у Америци, али трудим се да готово једнако времена проводим у Републици Српској, гдје сам активна на разним пољима. Што се развоја нашег правосуђа тиче, било какве промјене морају да буду системске. Један од начина на које те промјене можемо да подстакнемо је кроз сарадњу за адвокатским коморама Републике Српске, Федерације БиХ, Србије и осталих земаља региона. Као потпредсједници Српске адвокатске коморе у Америци за спољна и унутрашња питања, циљ ми је да саградимо мост који ће омогућити размјену мишљења, знања и искустава са колегама адвокатима и судијама са Балкана кроз предавања, стручна усавршавања и дискусије везане за текуће проблеме и изазове као и за проналажење адекватних рјешења.

Биографија

Илијана Тодоровић, рођена у Мркоњић Граду, школовала се у Бањалуци, гдје је била вуковац, спортиста и ђак генерације. Након дипломирања права одлази у САД, гдје завршава три мастер студија са највишим почастима и полаже правосудне испите у четири савезне државе. Поред тога је и нотар као и медијатор за споразумно рјешавање спорова. Добитница је седам награда за правну изврсност, а њени чланци објављени су у релевантним америчким правним часописима. Недавно је с тимом одбранила рекордну вишемилионску пресуду пред федералним апелационим судом у Луизијани, поставивши нови правни преседан у тој држави.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.