Хук сјеверца умјесто дјечије граје

ВИШЕГРAД - Као нијеми свједоци прохујалих времена и у најудаљенијим селима вишеградске општине тоталном пропадању још се одупиру и пркосе камене зграде старих основних, некада четвороразредних и осморазредних школа.

Учитељ Будимир Зечевић се присјећа да је послије Другог свјетског рата у сеоским подручјима вишеградске општине било 25 школа у којима је знање и образовање стицало више од 5.000 ученика.

Директор Основне школе "Вук Караџић" Момир Радојичић каже да су од тих остале данас само три активне школе и то у Добруну, Међеђи и Прелову, у којима наставу похађа 30 ученика.

Школско звоно у четвороразредној школи у Горњој Лијесци умукнуло је прије 19 година када је у једној од њених учионица било 13 ђака.

Врата на великом школском здању посљедња је замандалила учитељица Драгана Божић из Вишеграда.

Старина Миломир Балчаковић из Горње Лијеске сјећа се да је школска зграда направљена радним акцијама 1968. године и у њу је, кад је завршена, ишло 120 ученика.

- Камен за зидове вукли су сељаци воловским запрегама, а грађу за кров и столарију резало је 36 радника на 18 дубећих тестера. Сва јапија је ручно обрађивана, а 18 мајстора зидара је зидало зидове дебеле пола метра - присјећа се Балчаковић.

Он зна напамет и имена свих учитеља и учитељица који су радили у овој школи и у њој становали, а први је био неки Милош Ћировић.

- Око школе је врило као у кошници. Омладина је припремала приредбе, а сваке суботе су се у учионици одржавале игранке и сијела. Многи момци и дјевојке су се овдје упознали, завољели и касније ступили у брак. Сад учионицом кроз полупане прозоре дува сјеверац са Сјемећа - жали се Миломир.

На подручју двадесетак села везаних за Горњу Лијеску данас нема ниједног дјетета стасалог за школску клупу. Манастир посвећен светом Сави на Горњој Лијесци има само 60 парохијана, углавном из старачких домаћинстава.

- Е, како је некада овдје живо било - уздише Миломир Балчаковић, питајући се како се нико не интересује за стару школску зграду у његовом комшилуку.

Биоскоп

У сјећању Миломира Балчаковића су посебно урезани догађаји "кад је у село долазио биоскоп".

- Кино-оператер Бобо Крсмановић је из Вишеграда аутомобилом довлачио кино-апаратуру да се народ, како је власт говорила, просвјећује и гледа филмове. Први филм који сам у животу гледао био је "Козара" са оним Јојом и његовим митраљезом - прича старина Миломир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.