Храна из Величана за европско тржиште

ТРЕБИЊЕ - Из Величана, села на ободу Поповог поља, пут тржишта чак и земаља чланица ЕУ, прошле године је отишло на стотине тона воћа и поврћа, вино и ракија, мед који је у посљедње вријеме све познатији херцеговачки бренд.

- Када би се шалили рекли би да се доласком Величане  дошло у село са птичијим и пасјим презименима. Ту су породице Оро, Ћук, Славић, Дерикучка... И сва та презимена славе исту славу - Светог Василија - прича мјештанин Данило Ћук.

Данас је Величанима педесетак душа, али и исто толико нових винограда, воћњака, ораница у Поповом пољу, доста је и нових пчелињих друштава. Разлог за то је што сунца у Величанима нема само педесетак дана у години.

- На срећу, у селу данас има и младих који су се везали за стара огњишта. Из нашег села пут домаћег и иностраног тржишта прошле године отишло је на стотине тона паприке, лубеница, јабука... И на десетине хиљада литара вина и ракије лозоваче. Отишла је и тона меда у Данску - додаје Ћук.

Мјештани Величана некада су се бавили и клесањем камена а младих који се тим послом баве, готово да и нема. Подсјећања ради рецимо да је Стари град у Дубровнику сазидан од камена из Величана.

- Младих нема, а могли би добро да зараде. Данас се један квадратни метар камена, који се клеше цијели дан, може у Дубровнику продати за 100 евра. Јесте да је тежак посао, али се добро и плати и исплати - наглашава Ћук.

Упркос свему, мјештани Величана се надају да ће се поново у Величанима љуљати колијевке. И кршем и из поља, као некад, одјекивати пјесма дјевојака и момака.

- Овдје је још више људи који, упркос свему, не дају да Величани умру. Сељана који су убијеђени да им је дједовина оно што је и у старој поповској пјесми - "Чаваш ноге, а Дријењани глава, Величани срце из њедара" - истиче Ћук.

Величани се помињу први пут крајем 14. вијека и то у Дубровачком архиву. Немаштина и биједа натјерала је педесетак мјештана да се крајем деветнаестог вијека отисну у Aмерику. Након усташких злочина а онда и посљератне колонизације, Величани су почели да лагано нестају. У Банат се одселило двадесетак породица, слично је било и у другим србијанским мјестима а педесетак породица се из Величана преселило у Требиње. Данас у селу нема ни школе, ни продавнице, ни поште, ни редовне аутобуске линије.

Мунићи

Из Величана била је стара породица Мунићи чији су преци били учесници Косовског боја. Мунића у селу више нема, али ни Семиза, Круља, Мишковића, Шешеља... Ипак остало је сјећање и потврда да су тешка времена скупо наплаћивала своје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.