Холандско-аустријски пар гради нови живот у Ситнешима код Српца: Европске метрополе замијенили подмотајичким пашњацима

Многи сањају о бољем животу у развијенијим земљама, стабилном послу и сигурној егзистенцији, али постоје и они који бирају супротно, попут Дениса Тијсманса (45) из Ротердама и његове супруге Јулијане (31) из околине Беча, који су напустили градски темпо како би се доселили у Ситнеше код Српца гдје већ готово четири године живе у складу с природом, далеко од буке и стреса урбаног живота.

Њихова одлука била је храбра и несвакидашња. Стигли су на брдовито имање у подножју Мотајице без икаквог предзнања о сточарству, пољопривреди или одрживом начину живота. Денис је раније радио у менаџменту приватне компаније, док је Јулијана напустила факултетске студије вођена жељом за промјеном. Обоје су иза себе оставили сигуран, предвидљив живот како би закорачили у непознато.

Упознали су се 2015. на Тајланду, гдје је он био инструктор роњења, а она ученица. Након што је и Јулијана постала инструктор, путовали су и држали едукације широм свијета. Дошли су у ове крајеве преко међународне организације WWОООF, која спаја људе с органским фармама. Било је у плану да обиђу осам фарми, али до других нису ни дошли, већ су остали у Ситнешима. 

- Планирали смо да овдје проведемо само двије седмице, али нам се толико свидјело да смо продужили боравак на три мјесеца. Тада се родила жеља да имамо свој комад земље - прича Јулијана.

На почетку су спавали у шатору, кували на ватри и учили све из почетка. Нису имали воду, струју ни алат, али одустајање није била опција.

- Били смо као тим који учи како преживјети и организовати живот. Није нам било тешко, јер никада нисмо тежили луксузу - присјећа се Денис.

Њихов мото "мало по мало", који су и истетовирали на тијело, постао је симбол упорности. Данас њихова фарма функционише као мали еко-систем. Денис се бави инфраструктуром, а Јулијана води бригу о животињама и производњи. О животу на селу највише су учили из књига и путем интернета, истраживали су искуства других и постепено стицали знање.

- У почетку смо узгајали овце, али смо их замијенили француско-алпским козама. Kозе једу све, чак и грмове и шибље, што нам много више одговара. Сада правимо сијено од грана са посјечених стабала, везујемо их, остављамо да се осуше и чувамо на сувом мјесту - објашњава Денис.

На њихову фарму с временом је стигао и магарац Лудвиг који је био задужен за чување оваца, а на идеју су дошли након што су прочитали да фармери у Kанади користе магарце као заштиту стада и показало се да то заиста функционише.

- Десило се да је шакал једном однио јагње па смо одлучили да покушамо с магарцем. И успјело је, кад се појави предатор, Лудвиг га само удари ногом и отјера. Сада му се придружила и магарица Хајди која је у међувремену остала трудна и намјера нам је да се бавимо и продајом магарећег млијека - прича Јулијана.

Поред њих, ту је и пас расе белгијски малиноа, којег су тренирали више од 300 сати да надзире небо и реагује на јастребове и друге грабљивице.

 - Научили смо га да нас упозорава лавежом и то одлично ради иако пси нису навикнути да им опасност долази са висине. Једини проблем је што реагује и на авионе - каже Денис уз осмијех.

Посебну занимљивост представља мобилни кокошињац који премјештају свака два дана.

 - Измет пада директно на земљу, па кокошке саме ђубре тло. Тако се земља природно обнавља. Раније смо имали већи, фиксни кокошињац, па је земља постала превише кисела од измета. Нови мобилни систем омогућава природан раст биља и одржавање тла плодним - објашњава Денис.

На фарми производе готово сву храну. Поред животиња које узгајају, имају око 200 старих стабала воћа распоређених по цијелом имању. Јулијана од воћа прави сирће и џемове, а израђује и природне креме. И даљ купују неколико основних намирница, али циљ је да буду потпуно самостални, јер је то, како кажу, суштина самоодрживог живота.

- Бака из комшилука научила ме да правим сир и кајмак. Правим и домаће вино од зове, купине и јагоде уз које се понекад опустимо навече кад завршимо све обавезе. Набавили смо и кошницу, јер нам је жеља да производимо властити мед. Прве године смо изгубили три кошнице због хладноће, али сада смо их смјестили на бољу локацију и надамо се да ће преживјети зиму - рекла је Јулијана.

Брига о здрављу и природи им је приоритет. Не користе хемикалије ни козметику, јер се бунар из којег се снабдијевају водом налази испод имања.

- Све што бисмо користили слило би се у извор. Зато перемо природним сапуном и кожа нам је боља, а живот једноставнији. Уштедјели смо новац и вријеме, а и ментално здравље је боље, а фокус није на изгледу. Искрено, не видим сврху шминкања кад једине које ме виде су козе – наводи Јулијана.

Иако још не живе потпуно од фарме, додатне приходе остварују из Холандије и Аустрије.

- Радимо 80 до 100 сати седмично, али то није напорно. Боље је бити уморан од стварног рада него од стреса у канцеларији. Живот нам је сада много испуњенији. У данашњем свијету сви одмах желе резултате, а ми смо научили да ћемо плодове свог рада можда видјети тек за неколико мјесеци или година. Kада видим да се број птица на нашем имању удесетостручио, то је највећа награда - додаје Денис.

Јулијана води профиле на друштвеним мрежама "Инстаграм" и "Тик ток" под именом "а_good_eggsample" гдје дијели приче са фарме. Пошто има таленат за писање, каже да се можда једног дана одлучи написати и књигу о њиховом животу, иако тренутно нема довољно времена за то.

Денис додаје да људи често мисле да је овакав живот романтичан, али да иза сваке објављене фотографије стоје сати физичког рада.

- Kада бих могао да бирам, све бих исто урадио, само раније у животу. Сада, са 45 година, тијело се теже носи са овим темпом. Али не бих могао да замислим да ово радим без Јулијане. Веома је важно је да оба партнера буду на истој таласној дужини. Чак и поред различитог мишљења о неким  стварима, увијек тражимо компромис. Наш заједнички живот је утемељен на дугогодишњем познанству и узајамном разумијевању – истиче Денис.

 

Посјете

У посјету им редовно долазе Јулијанина мајка и очух који су купили земљиште одмах поред њихове парцеле гдје планирају на пола хектара да граде викендицу, док ће преостала четири хектара користити као фарму за домаће животиње.

- У почетку мајка није најбоље прихватила моју одлуку, али сада долази редовно, остане по десетак дана и помаже нам. Чак и спава на нашем посједу, док очух радије бира хотел. Сазнали смо да је од мог очуха, који је Аустријанац, мајка поријеклом из ових крајева. Презивала се Видовић, а таквих породица има много у србачком селу Срђевићи, па је и то нешто што нас, на неки начин, повезује с овим мјестом - додаје Јулијана.

Пријатељи

У селу су брзо стекли пријатеље, од локалних месара и угоститеља, па све до аутомеханичара и багериста који су им у свему проскакали у помоћ.

- Kомшије су дивне, сви помажу једни другима. Лијепо је осјетити да сте дио заједнице. Једном смо тражили изгубљеног пса, а сви су нас редом позивали у кућу и нудили ракијом. На крају смо се више дружили, него тражили пса – каже Денис.

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.