Арад - пакао на земљи

АРАД - У нашем народу постоји обичај када се негдје путује да се сврати код родбине. Ми смо и у Араду имали намјеру да свратимо код родбине, али они тамо више нису међу живима.

Овим ријечима је за "Глас Српске" почела је своју причу о посјети Румунији и гробљу Поменире професорица историје о Средњошколском центру "Василије Острошки" у Сокоцу Јелена Бабић која је са педесетак својих колега прошлог викенда боравила у румунском граду Арад, граду у којем је био смјештен злогласни логор у Првом свјетском рату.

На гробљу Поменире налази се споменик за неколико стотина Срба који су умрли током боравка у арадском логору .

- Нисмо добили одобрење да посјетимо споменик гдје леже тијела преко 4.000 уморених Срба , али ми смо и са гробља Поменире упутили молитве за њихове душе. У ствари, било би исправније рећи да се молимо за њихово заступништво код Господа за наше душе. Њихове смрти су биле мученичке, јер мученички пострадаше - наставља професорица Бабић.

Она подсјећа да је након Берлинског конгреса одлучено да Аустроугарска уђе на територију БиХ под изговором да спријечи злочине над хришћанима  и у БиХ је владала до краја Првог свјетског рата 1918. године када је поражена и када се распала. Из тог периода датира фраза "руски утицај на Балкану" која је и данас актуелна, а она је и тада била синоним за Србе, па су српски језик, српска култура и српска православна вјера постали предмет прогона. Нису ријетки они који оцјењују да је монархија, када је о Србима ријеч, била неправеднија од претходног окупатора Турске. Из таквог понашања монархије изникла је "Млада Босна". Сарајевски атентат на престолонасљедника Франца Фердинанда био је логичан метод отпора угњетеног народа.

- До тада колико-толико умјерени анимозитет према српском народу је ескалирао у свом пуном капацитету одмах након Сарајевског атентата. Срби су стављени ван закона и хорде аустроугарских  шуцкора су се обрушиле на голоруки народ и Срби су хапшени и слати у бројне логоре широм Аустроугарске монархије - прича Бабићева и истиче да су Срби хапшени без обзира на пол и узраст.

Професорица Бабић каже да су затварани цивили, мушкарци и жене, старци и дјеца и све је то било подложно интернирању у неки од 300 логора колико их је забиљежено у документу из 1916. године. Напомиње да су већ у јулу 1914. године прије почетка Великог рата почела хапшења и слања у логоре .

- Тада је основан и логор у Араду и остао је отворен и активан све до 1918. године. У првој фази у тај логор су одвођени цивили, а у другој и ратни заробљеници и цивили из освојених земаља укључујући и Србију. По званичним информацијама кроз аустроугарске логоре у периоду од 1914. до 1918. године прошло је 236.807 Срба, од којих је у логорима животе оставило преко 64.000. Кроз сам логор у Араду прошло је између 11 и 15 хиљада Срба од којих је преко 4.300 ту оставило живот - прича Бабићева.

Она појашњава да је један мањи број сахрањен на јавном гробљу у Араду и да су професори посјетили то мјесто.

- Велика већина, преко 4.000, сахрањена је иза тврђаве на пољани код  ријеке Мориш. На том мјесту је подигнут споменик, а Удружење Срба из Арада је недавно поставило спомен-плочу код самог споменика - наглашава Бабићева.

Она додаје да је по свједочењу очевидаца и преживјелих логораша логор био прави пакао за интерниране људе, да су живјели у немогућим условима, да су од промрзлина добијали гангрене и да су они јачи остајали без ногу, а они слабији без живота. Ту је дневно без живота остајало десетине људи свих узраста - дјеце, жена, одраслих.

- Логор у Арадској тврђави био је оличење српске патње и страдања. Логораше су мучили жеђу, тукли до смрти, стављали у окове, жене силовали - напомиње Бабићева.

Додаје да је румунски љекар, доктор Брандуш, а који је био у прилици да види шта се у логору догађа, причао свом пријатељу адвокату Штефану Чичо Попу, посланику у мађарском парламенту, своје утиске.

"Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видио и упамтио то је мртва мајка са живим дјететом у наручју. То се не да описати", свједочио је румунски љекар.

Бабићева открива да је најмлађа жртва био Томо Спремо који је имао годину дана, а најстарија Јаков Вујичић који је имао 101 годину. Она напомиње да има утисак да је страдање Срба у Другом свјетском рату засјенило ово страдање и да често нисмо ни свјесни страшних мука кроз које су прошли Срби у Првом свјетском рату, те да је ова посјета и ова прича мало подсјећање на њихову голготу.

Професорица медицинске групе предмета Марија Ходак за "Глас Српске" каже да их је у Араду дочекао потпредсједник Удружења Срба у Румунији Дарко Воштинар који им је открио да је тамо остало 500 и нешто чистих Срба који се држе заједно.

Она каже да су од њега чули да Румуни никада нису ратовали са народом са ових простора, да немају османске архитектуре, али да имају архитектуре старог римског царства.

- Арад припада округу Трансилванија гдје је био најчувенији владар гроф Дракула а дракул значи змај, односно син змаја. Том грофу је било право име Влад Цепеш и у логору је био заједно са својим братом и  како нам је речено своје противнике је набијао на колац што је "преписао" од Османлија – испричала нам је Марија.

Она је истакла да им је речено да су у том логору највише страдали и у њега одвођени Срби из Калиновика, Фоче, Невесиња, Гацка, Мостара и српски живаљ уз Неретву.

- Тај логор за Србе је тренутно војни центар и, како нам је рекао Воштинар, у  наредних пет година тај центар би требало да буде измјештен на другу локацију – навела је Ходакова.

Напомиње да су посјетили и цркву у том дијелу Румуније за коју им је речено да се у њој налазе честице моштију Јована Златоустог.

- О страдањима Срба у Првом свјетском рату се заиста мало зна и грехота је да се и млађи и старији не упознају са тим погромом – констатовала је Марија Ходак.

Срби у Румунији

У Араду је некада живјело на хиљаде Срба, а сада их је ту свега 505. Срби у Румунији присутни су још од шестог вијека. Њихова дјелатност у областима културе и религије најбоље се огледа у градовима као што су Темишвар и Арад.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.