Горштаци са Дикаве

ВИШЕГРAД - Кад старији причају говоре то са сјетом у гласу и тугом у очима. У сјећању на прошло од прије педесет и више година све је некако било љепше и веселије него данас. "Била су то стара добра времена", знају рећи.

Радоје Николић из села Заовина "натурио" на плећа осам деценија а још усправно хода. Код сеоске продавнице на Рачунићима овог Михољског љета попије по три пиве и отвори душу.

- Ено, тамо, у измаглици је Дикава, чудо од планине. Дивља а некако лијепа, шуме су јој мрачне али привлачне а пашњаци непрегледни, пространи и за најбоље косце али нема онога ко на њеним ливадама није испробао оштрицу своје косе, вриједност белеђије и снагу момачких мишица - говори Радоје.

Памти он како су многе породице из села Бијеле, Станишевца, Стоца, Баранаца и Велетова љети изгониле стоку на планину.

- Највише су ми у сјећању остали сјенари. Тога данас нема, нити ко млађи зна шта је то. A то су људи, рабyије, бркати и кршни домаћини набреклих вратова и мишица који су из својих села од Добруна зими одлазили са воловским запрегама у Дикаву да довуку сијена - прича старина из Караклића.

Прича он даље како су, по највећем снијегу цјелцу, без пртине, у хладно зимско јутро још у четири сата пролазили поред њихових кућа у Заовинама.

- Сигурно су полазили од својих кућа око поноћи, њих десетак заједно, први и задњи је носио луч у рукама да освијетли пут. Саоне су шкрипале по снијегу, волови пуктали а рабаyије пуцале бичевима од овчије коже и викали на задихану стоку - оживљава причу из старих времена старина Николић.

Радоје домаћински повуче из пивске флаше, премјести штап у другу руку а онда се загледа у даљину у врхове Великог Стоца, највећег врха планине Дикаве.

- И кад би сјенари стигли у Дикаву, развршили су сијена, натрпали га на саоне, положили воловима да се наједу и онда полако, у колони кренули назад. Те слике људи, волова и саона претрпаних сијеном у снијегу до појаса у пустој планини гдје само вукови вију, никада нећу заборавити - прича Радоје.

Домаћини частили сјенаре

Старина Радоје прича да су сјенари у смирај зимског дана наилазили поново кроз Заовине.

- Домаћини су им на капију износили врућу ракију, комад топлог кукурузног хљеба и каиш сланине. Горштаци су само предахнули а онда би зафијукали бичеви, зашкрипале саоне и необична колона се убрзо губила у сњежној бјелини - прича Радоје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.