Фото: Глас Српске
БАЊАЛУКА - Просјечном домаћинству у БиХ потребно је више од 11 годишњих прихода да би купило просјечан стан или кућу, што земљу сврстава изнад свјетског просјека по неприступачности некретнина и показује да је рјешавање стамбеног питања за већину грађана све тежи и дугорочнији финансијски изазов.
Према подацима из извјештаја УН Habitat World Cities Report 2026, однос цијене некретнине и прихода у БиХ износи 11,4, док је свјетски просјек 11,2. То значи да би просјечном домаћинству било потребно више од једанаест година укупних прихода да достигне вриједност просјечне некретнине, не рачунајући камате, хипотекарне кредите и остале трошкове куповине.
Иако цијене станова у БиХ нису међу највишим у Европи, релативно ниске плате и ограничена куповна моћ чине да је пут до властитог крова над главом за велики број породица знатно тежи него што то саме цијене некретнина показују.
У поређењу са регионом БиХ је најбоље пласирани, јер је према истраживању у Словенији за куповину стана или куће потребно 12 годишњих прихода, Хрватској 13,2, Македонији 13,3 годишња прихода, а Србиј скоро 16 годишњих прихода је потребно просјечном домаћинству да би обезбиједило кров над главом.
Директор Агенције за некретнине "Ремакс" Драган Милановић наводи да је код нас културолошки феномен и навика да смо власници некретнине.
- Наш народ гледа некретнине као неку сигурност, а подстанарство као неку стигму и симбол неуспјеха. У Њемачкој је сасвим природно да љекар живи у подстанарском стану, те након пет година каријере промијени тај стан и пресели у други град, гдје добије запослење у новој клиници. Он је подстанар иако има врхунска примања. Код нас је императив да имамо некретнину, јер су нас тако генерацијама учили – навео је Милановић и додао да је БиХ неупоредиво изнад свих европских земаља по броју некретнина у власништву.
Наглашава и да 80 одсто наших грађана живи у својим некретнинама, док тај просјек у Европи је око 50 одсто.
- Људи улажу код нас у некретнине, јер тамо виде сигурност и све је то утицало на повећан број продаје станова. Омјер прихода и цијене некретнине, односно за колико се може купити стан код нас не разликује се пуно у односу на остале земље. Код нас су нижи приходи, а тамо негдје су више цијене, тако да је све то приближно исто - поручио је Милановић.
Подаци истраживања откривају велике разлике међу државама. Најповољнији однос цијене некретнина и прихода имају Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, гдје је показатељ свега три, што значи да су за куповину просјечне некретнине потребна три годишња прихода домаћинства.
Међу развијеним економијама издвајају се и Сједињене Америчке Државе, са односом 4,5, што их сврстава међу најприступачнија тржишта становања. По овом показатељу САД су испред Канаде (9,4), Аустралије (7,5), Велике Британије (8,3), али и бројних европских држава.
С друге стране, најнеприступачније тржиште некретнина на свијету има Сирија, са односом од чак 86,7, а слиједе Шри Ланка (40,8) и Кина (34,6). Високе показатеље биљеже и Јужна Кореја, Тајланд, Вијетнам и Филипини.
Ни Европа није поштеђена проблема. Португалија има однос цијене некретнина и прихода од 12,6, Француска 11,8, Луксембург 11,5, док Њемачка биљежи 10,7. То показује да чак ни високи приходи не гарантују лакшу куповину стана ако цијене некретнина расту брже од зарада.
Негативан тренд
Према процјенама УН, готово три милијарде људи широм свијета и даље нема адекватан приступ стамбеном тржишту, јер цијене некретнина већ годинама расту брже од прихода. Тај тренд све више погађа и земље региона, укључујући БиХ, гдје је куповина првог стана за многе младе породице могућа искључиво уз дугорочно кредитно задуживање.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.