Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије: Пандемија је прилика за покајање и повратак породици и Богу

Божићна порука је, чини се, иста из године у годину, али није, јер сваки Божић доноси нам нешто ново, нешто другачије и у садржају и у смислу. Овај Божић дочекујемо у необичним околностима, што и није лоше, јер нам оставља могућност да потражимо изгубљене себе, да се вратимо својим коријенима, да учврстимо пољуљане породичне везе, да бисмо се, коначно, вратили Богу, да бисмо знали зашто и због чега живимо.

 

Поручио је то у интервјуу за “Глас Српске” епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије поводом најрадоснијег хришћанског празника Божића.

- Христос је дошао у свијет да би нас приближио себи, да бисмо у мраку постојања препознали пламен љубави Његове, која нас грије чак и онда када тога нисмо ни свјесни. Зато је важно да име Божије са усана преселимо у срце. Тада ћемо се промијенити као људи, постаћемо бољи, поштенији, одговорнији, а што је најважније у сваком од наших ближњих видјећемо рођеног брата. Мијењањем себе промијенићемо набоље свијет у којем живимо - истакао је Сергије.

ГЛАС: Шта ћете поручити вјерницима поводом Божића?

СЕРГИЈЕ: Свим читаоцима “Гласа Српске” од срца желим да предстојећи празник Рођења Христовог прославе у миру, здрављу и благостању, поздрављајући их традиционалним поздравом Неба и Земље: “Мир Божији - Христос се роди”.

ГЛАС: Годину коју смо испратили обиљежила је пандемија вируса корона. Како Ви гледате на све ово што је задесило човјечанство?

СЕРГИЈЕ: С обзиром на морални пад, на искориштавање планете, њених ресурса, али и самих људи, нисмо се бољем могли ни надати. Може звучати брутално, али човјечанство је угрозило само себе. Ово је позив на покајање, порука да се људи врате Богу, да реафирмишу традиционалне вриједности. Ипак, сматрам да ће, кад пандемија стане, човјечанство наставити свој пут у провалију постојања. Чини се да је човјек биће које најтеже учи. Због тога ће се невоље низати једна за другом, све до неке будуће катаклизме која ће промијенити свијет какав познајемо. Не умијемо читати знакове на путу сопственог постојања, зато и падамо, све чешће и дубље.

ГЛАС: Колико је пандемија утицала на то да се вратимо правим вриједностима и вјерске празнике прослављамо у кругу најближих?

СЕРГИЈЕ: Већ сам рекао да учимо јако споро и да сваку научену лекцију прескупо плаћамо. Сад смо се, силом прилика, окренули једни другима. Мислим да смо још далеко од повратка себи, јер наша срца, чини ми се, нису спознала оно што је одавно требало да спознамо - да је породица црква у малом, наша лука и наше пристаниште у бури овога свијета. Кад изгубимо породичне вриједности, кад занемаримо породицу у свим њеним сегментима, наш крај ће бити неминован. Мислим да тога још нисмо свјесни, али треба да се освијестимо док још није касно, док још има времена да обновимо сами себе. Наравно, не треба више да чекамо ни трен, јер је времена све мање.

ГЛАС: Осим пандемије која је донијела велике проблеме свима, православни хришћани су у прошлој години изгубили и свог духовног пастира, патријарха Иринеја?

СЕРГИЈЕ: Упокојењем патријарха српског Иринеја Српска православна црква је изгубила не само свог поглавара, већ искусног и мудрог духовника, чији су нам савјети били од непроцјењивог значаја. Осим патријарха, црква је остала и без митрополита Амфилохија, али и без епископа Милутина, као и многих других свештеника и монаха. Остали смо без значајних личности наше цркве, али спасоносна мисија неће и не може бити прекинута. Она је, упркос свему, настављена.

ГЛАС: Одмах након упокојења патријарха почела су нагађања ко би могао да га наслиједи. Како то коментаришете?

СЕРГИЈЕ: Црква је већ три деценије интензивно незаобилазна тема у друштвеном животу па стога не чуди медијска радозналост. Али избор патријарха српског нешто је другачији него било који други земаљски избор. У овом случају Бог, Духом светим има посљедњу ријеч. Због тога су све чешћи ставови такозваних аналитичара и новинара потпуно ирелевантни. Два посљедња избора патријарха, онај 1990. и 2010. године, најбољи су показатељ Божијег удјела у свему, јер су изабрани они којима су даване минималне шансе. Треба да се ослонимо на Бога, јер само Он зна који ће нам архијереј бити најбољи патријарх. Наше је да се сагласимо са избором, да будући избор неспорно прихватимо као вољу Божију те да наредном поглавару Српске православне цркве будемо одани и послушни као самом Христу.

ГЛАС: Како оцјењујете ситуацију у Епархији бихаћко-петровачкој и рмањској?

СЕРГИЈЕ: Епархија бихаћко-петровачка и рмањска живи свој страдални живот дуги низ година. Ванредне околности постале су наше редовно стање, али ми се сналазимо знајући због чега смо ту гдје јесмо. Становништва је из године у годину све мање, али није то специфичност само наше епархије већ и многих других крајева. Без обзира на опадајући број становника, стање можемо оцијенити редовним, јер се у свим нашим парохијама и манастирима служе свете литургије, што и јесте смисао наше мисије, да приведемо Богу све напаћене душе, да утјешимо неутјешне, да оснажимо слабе, да плачемо са тужнима, али и да се радујемо са радоснима.

ГЛАС: Да ли је тешко у овом времену бити Србин у Крајини?

СЕРГИЈЕ: У Крајини никад није било лако бити Србин. То нам говори историја чији смо свједоци постали, али и садашњост коју свједочимо оданошћу своме роду. Иако нас је мало, иако нас је у недавној прошлости било много више, ми и данас чувамо, колико је то у нашој моћи, све оно што нам је остало од наших дједова и прадједова: језик, вјеру, прошлост, обичаје, огњишта и храмове. То је наш историјски задатак и ми од тога нећемо одустати, без обзира на нашу малобројност, али и искушења која су све већа и сложенија. Називају нас чуварима Крајине, што ми и јесмо, чиме се поносимо, остајући одани оном предачком завјету у нама који нас снажи и кријепи, дајући нам снагу да трајемо гдје смо одувијек трајали, али не као потчињене слуге, већ као људи уздигнутог чела.

ГЛАС: Са каквим проблемима се суочавају повратници у општинама које припадају епархији?

СЕРГИЈЕ: Проблема је много. Неки ће временом бити ријешени, неки ће трајно остати. За неке проблеме постоји воља надлежних да буду ријешени, док неке проблеме уопште не желе ријешити. Наше повратничко становништво живи углавном у сеоским срединама, гдје никада није улагано у инфраструктуру. Док су села била пуна, налазио се изговор да за путеве нема новца, а сада када су села полупуста говори се да се путеви немају коме правити. То је само један сегмент повратничке реалности. До посла се долази тешко, а и кад неко дође до посла, ради за минималну плату. Све то тјера младе људе да пакују кофере и одлазе тамо гдје ће бити уважени, цијењени и плаћени достојно за свој рад. Дакле, млади одлазе, старији умиру, мало ко се рађа. На срећу, међунационалних тензија готово да и нема, али наша дјеца у неким срединама нису у прилици да изучавају српски језик па им ту институционалну небригу црква покушава дјелимично ублажити кроз вјеронауку, на којој наши малишани спознају истину о себи: ко су, коме припадају, у чему се огледа њихов идентитет.

ГЛАС: Многи су Вам протеклих дана замјерили подршку предсједнику Србије Александру Вучићу, како то коментаришете?

СЕРГИЈЕ: Боље је бити нападан због истине него хваљен због лажи. И ћутање је, често, једнако као и лаж. Подржао сам предсједника Србије онда када је јавност нијемо ћутала на неутемељене и непримјерене медијске нападе на оног који, по Уставу Србије, представља државу у земљи и иностранству. Није то био само напад на Александра Вучића као личност, него првенствено на институцију предсједника Републике, а самим тим и на Србију као државу, јер се српској политичкој елити деценијама, без престанка, инпутира како Србија, као држава, жели отимати туђе, што је далеко од истине. Србија само жели заштити Србе ван њених граница, што је легално, легитимно и политички коректно. Србија жели оно што ни другима не оспорава нити је кад оспоравала. На ћутање и лаж нисам могао остати нијем, јер сам тиме стао и у одбрану Републике Српске, која је баш тих дана, као и много пута у недавној прошлости, проглашавана ратним плијеном. Република Српска није плијен већ израз овдашњих Срба за слободом. Она је слободарска тековина, изникла из нашег хиљадугодишњег постојања на овим просторима. Због тога никада нећу разумјети оне међу нама који би били спремни да сруше Србију да би срушили Вучића, као ни оне који би радије да нема Републике Српске него да Милорад Додик буде на њеном челу. Ово није похвална ода властима, већ жеља да поштујемо оне које смо сами изабрали. Због тога постоје демократски избори, да бирамо и да будемо изабрани. Када се изборни циклус оконча, нама остаје само да прихватимо резултате, без обзира на то да ли смо са њима задовољни или нисмо. Али, поштујмо правила на која смо сами пристали, да бисмо поштовали Србију и Републику Српску, које су створене давнашњим трудом наших предака, али и савременика.

ГЛАС: Питање Косова и Метохије је свакако питање свих питања за Српску православну цркву. Како видите све што се дешава у вези са колијевком СПЦ?

СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија су не само саставни дио Републике Србије, већ темељни простор српске историје, духовности и умјетности. Тешко је или практично немогуће разумјети српску прошлост без Призрена, Косова поља, Газиместана, Дечана, Девича, Грачанице и мноштва других светиња без којих би српско трајање било осакаћено, недоречено, непотпуно. Косово и Метохија су крајеугаони камен српског постојања, али не само за Србе из Србије, већ за све Србе, ма гдје год се они налазили. Свједоци смо да је јужна српска покрајина одавно монета за поткусуривање у међународним политичким односима, тако да о нечему што је српско данас одлучују они који са Косовом и Метохијом немају ништа, осим својих мрачних интереса. Косово и Метохију нам могу окупирати и на хиљаду година, али ако га се ми сами не одрекнемо, та окупација неће значити ништа, јер ће, кад-тад, једном проћи. Због тога је важно да народ памти, да кључне поруке преноси из нараштаја у нараштај. Такав однос памћења и преношења истине сачувао је Србе у Босни више од четири вијека у турском ропству.

ГЛАС: Осим Космета бројни су напади на Републику Српску и српски народ.

СЕРГИЈЕ: Док нас нападају то значи да нас има, да јесмо, да ће нас бити. Кад престану треба да се запитамо да ли смо још међу живима. Напади нас јачају, сабирају оне који би се без напада разјединили. Тако је већ тридесет посљедњих година наше прошлости, а тако ће, врло је вјероватно, бити и у времену које је пред нама. Ако смо ми међусобно сложни, ако постоји сагласност у вези са кључним питањима, ниједан напад не треба да нас брине. Зато сам спокојан, јер знам да ћемо све наше унутрашње разједињености превазићи уз помоћ оних који нам не желе добро.

Спомен-капела

ГЛАС: Докле се стигло са изградњом спомен-капеле на Петровачкој цести?

СЕРГИЈЕ: Изградња спомен-капеле јесте један од показатеља друштвене стварности у којој живимо. Наилазимо на многобројне потешкоће, на неразумијевање надлежних органа, али и на недостатак жеље да жртве Петровачке цесте добију пијетет какав заслужују. Рекао бих да ни све жртве овога рата нису једнаке, да се једне непрестано истичу, а неке се у потпуности маргинализују. Али то је усуд ове страшне и прелијепе земље у којој ћемо опстати и остати, без обзира на све. Спомен-капела, без обзира на то када ћемо завршити грађевинске радове, биће достојан духовни споменик и свједок недужне смрти протјераних Срба, али и израз нашег националног памћења, на којем ће, без мржње и жеље за осветом, стасавати неки нови нараштаји.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.