Дворци у Деветини код Прњавора зјапе празни

Прњавор - За Деветину, насеље смјештено на размеђи прњаворске и лакташке општине, кажу да је најнеобичније село у Републици Српској.

Овдје се налазе 72 куће, свака љепша од друге, а у вилама тек тридесетак, углавном старијих, мјештана. Они, млађи су у Аустрији, гдје зарађују да би доласком у завичај доградили кућу, уљепшали фасаду, поставили још луксузнију ограду. "Чувари" села, који су осуђени на самоћу и чекање потомака, кажу да је градња "двораца" постала традиција у овом каравлашком насељу.

- Код нас је то постала навика. Свако жели да има најљепшу и највећу кућу у селу. То је некакав чудан престиж, којег никако да се ријешимо. Док сам радио у иностранству и ја сам са својом Станом црнчио да направимо кућерину. Моји синови и братићи саградили су у комшилуку четири дворца. Нису то куће, то су касарне. Али шта вриједи када у селу нема дјеце, капије су затворене - казао је седамдесетдвогодишњи пензионер Ратко Јовановић.

Најстарији мјештанин је додао да је у село дошао са родитељима из Драготиње код Сарајева, када је имао четири године.

- Родитељи су имали нас дванаесторо дјеце. Правили смо вретена, преслице, дрвене посуде и продавали их по селима. Од тога смо живјели, све док нису отворене границе седамдесетих година прошлог вијека, када се похрлило у Аустрију - испричао је Ратко.

Његова супруга Стана отхранила је са Ратком петоро дјеце. Док су били мали, носила их је по терену у врећама, заједно са дрвеним посуђем које су нудили народу.

- Једног сина родила сам у Лашви, код Травника. Ту сам се затекла са робом, спопали ме трудови и породим се на жељезничкој станици. Неки људи су ме пребацили у болницу, одакле сам са дјететом побјегла, јер је требало продати вретена - казала је Стана.

Мјештани Деветине су Каравласи. Доселили су се из Румуније. Склони су номадском животу, али су се овдје, у Деветини, скрасили и овдје, како су рекли, свили гнијезда. Казали су да сада никада и нигдје не би кренули из своје Деветине.

- Док нисмо "освојили" Аустрију, уз наш занат, радили смо на дневницу у Лијевчу пољу, код газда. Копали смо канале, брали кукуруз, кромпир, прикупљали сијено. Данас је другачије, пензија из иностранства довољна је да комотно живимо, али за кога када су дјеца и унучад далеко, у туђини - испричао је старина Ратко.

Додао је да се "дворци" провјетравају само два пута годишње, када гастарбајтери долазе да прославе Аранђеловдан и Свету Петку. То су славе које прослављају сва домаћинства овог необичног села.

- Ми смо православци, одани својој вјери, светкујемо када и наше комшије Срби из сусједних села - казао је овај домаћин.

Досељеници

Први каравлашки досељеници затекли су у Деветини уређена домаћинства, која су те, 1946. године напустили овдашњи Пољаци, јер су, на основу међудржавног договора, одселили у матичну земљу Пољску. У селу има још само неколико породица Украјинаца, такође само старачких домаћинстава, јер су се млади скрасили у другим крајевима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.