Душан Вечерновић из Ножичког, сјећа се њемачког заробљ

Слаба храна, а морало се радити. Требало је крампати, а крамп тежак. Многи падају изнурени од глади. Најтеже је било пушачима, који су и оно мало следовања давали за цигарете, испричао старина

СРБAЦ - У србачком селу Ножичко живи деведесетпетогодишњи Душан Вечерновић, један од ријетких преживјелих логораша нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату и најстарији становник у овом крају. Мада га синови и кћерке зову да са њима живи, овај старина, богате животне прошлости, воли да буде у кући коју је сам саградио 1947. године. Душан Вечерновић, из Ножичког, рођен је 1913. године. Оженио се у 26. години супругом Љубицом, која је умрла прије осам година. Са њом је изродио два сина и кћерку, од којих има седморо унучади. Служио је краљеву војску у Бенковцу, 18 мјесеци, као везиста. Распадом краљеве војске и доласком Нијемаца 1941. године, бива заробљен заједно са осталим мјештанима и након боравка у Бањој Луци, вагонима транспортован за Загреб, гдје су га умало убиле усташе. Одатле је отишао у Aустрију, у логор Станлаг 17-а, код Беча, гдје је остао до 1945. године. Одлазак у логор и живот у њему још увијек је Душану у свјежем сјећању. - У почетку је било веома тешко. Водили су нас да радимо за фирме најтеже послове. Слаба храна, а морало се радити. Требало је крампати, а крамп тежак. Многи падају изнурени од глади. Најтеже је било пушачима, који су и оно мало следовања давали за цигарете. Ја сам своје цигарете давао за хљеб и тако сам се сналазио. Други су умирали на раду - испричао је Душан. Додао је да је касније било лакше, када су их распоређивали сељацима на имања. - Нас неколико били смо код једног газде на селу, радили на њиви, у стајама. Хранили су нас и прали, јер су знали да ћемо тако боље да радимо - рекао је Душан. Након дугогодишњег ропства и мукотрпног рада, за разлику од многих који то нису доживјели, Душан је дочекао слободу. - Било је то крајем маја. Док смо спавали, зачула се галама. Дошли Руси и умало да убаце бомбе у наше спаваонице, мислећи да смо Швабе. Повикасмо: "Ми смо Срби!", а они не реагују... Онда неко повика: "Ми смо Југословени!", и тек тада попустише. "Aаа, Југословени!?", рекоше и почеше да нас грле... Газда изнесе ракију, Руси се понапише и од пића и умора заспаше. Сутрадан нам газда даде коњску запрегу, једну свињу да закољемо и кукурузно брашно за пут - присјећа се старина Душан. У пратњи руских војника стигли су запрегама до Мађарске. У двоја кола заједно Срби, Украјинци, Пољаци... - У Суботицу смо стигли 1. маја, било је велико славље због ослобођења. Онда смо се запутили у Земун, односно Београд, гдје смо преноћили. Сутрадан возом до Шида, а одатле сам пјешице дошао кући - рекао је Душан. Први Душанов син, Славко, рођен је док је он био у ропству. Касније је добио сина Жарка и кћерку Здравку. Ваљало је бринути о породици. - Бавио сам се пољопривредом и грађевинарством. Зидао сам куће у селу и тако зарађивао, дјецу школовао - испричао је старац. Имао је и нешто Титине "пензије", али је она укинута почетком посљедњег рата. Сада је поново добио рјешење за пензију, али, каже, нема пара. A било би добро када би имао бар мало неких примања. Упркос тешком животу, Душан је дочекао дубоку старост. Нормалан рад, нормално јело и пиће, слога у породици и разумијевање - Душанов је рецепт за дуг живот. Након тешког животног пута овај крепки старац, којег здравље и даље служи, вјерује да ће дочекати и стоти рођендан. С. КЕСЕР МЛИН И РAКИЈA Иако су га године притисле, старина Душан Вечерновић се не да. Понешто уради, а то што има млин, каже, добро му дође, јер неко наврати да са њим поприча. - Радим мало у млину, дрво које пресијечем, потпалу припремим и то је мој посао. Друго не могу... Дјеца обраде земљу, све ми обезбиједе и ништа ми не фали. Не могу гријешити душу, зову ме себи, али ја волим да сам у својој кући док сам на ногама - навео је Душан и додао како још попије покоју чашицу ракије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.