Драган Елчић за "Глас": "Линија" је мој крик против заборава

Изузетна је част и привилегија примити признање као што је "Кључ Катерe", посебно на овако значајан јубилеј – двадесет година трајања једне велике и важне културне мисије. Када човјек дође у одређене године, награде природно више немају онај исти сјај, нити носе исти терен доказивања као што је то било у младости. Међутим, ово признање је потпуно другачије.

Рекао је ово за "Глас Српске", режисер Драган Елчић коментаришући шта за њега значи признање "Кључ Kатере", које му је уручено на јубиларном 20. Међународном филмском фестивалу у Источном Сарајеву.

Неколико дана касније на централној прослави Митровдана, Дана Војске Републике Српске,  Горан Иконић, продуцент филма "Линија", уручио је признање предсједнику предсједништва Борачке организације Горану Шеховцу на помоћи да се овај документарни филм сними, такође, Шеховац је Иконићу и Елчићу уручио слику Романије, а Иконићу слику Требевића. Искусни режисер каже да су емоције у случају Источног Сарајева,  фестивала "Први кадар" и филма "Линије" далеко веће од пуког режисерског задатка.

- За овај фестивал ме вежу најдубље емоције, јер сам уз њега и са њим од самог почетка, од његовог првог корака. Пратити како расте, развија се и опстаје двије деценије, а затим дочекати тренутак да га лично отворим и примим овакву награду, за мене представља заокруживање једног емотивног пута са овим фестивалом.

Овај "Кључ" не закључава прошлост, већ отвара врата за све оно што смо заједно улагали у трајање овог фестивала, и зато за мене има сасвим посебно, готово лично значење на којем сам неизмјерно захвалан.

ГЛАС: Источно Сарајево има осим "Првог кадра" значајне културне манифестације "Дане монодраме" и "Лут фест". Пошто помно пратите културна збивања у Источном Сарајеву, колико по Вашој оцјени надлежни, они код којих је новац, посвећују пажњу овим манифестацијама које су расле са градом или су ипак опстале захваљујући ентузијастима попут директора "Првог кадра" Витомира Митрића?

ЕЛЧИЋ: Култура није и не смије бити третирана као трошак или пука забава, она је темељ једног друштва,  његовог опстанка и најсигурнији чувар нашег националног и духовног идентитета и континуитета. Манифестације попут "Првог кадра", "Дана монодраме", "Лут фест"...нису само умјетнички догађаји, они су институције које су расле заједно са Источним Сарајевом, градећи његово углед, чувајући баштину и помажући заједници да кроз културу и заједништво преброди све савремене друштвене турбуленције. Међутим, чињеница је да су ови стубови културе пречесто опстајали искључиво захваљујући надљудском ентузијазму појединаца и посвећеника, какав је Витомир Митрић и његова породица. Друштво мора до краја препознати ту вриједност.

Подршка институција мора бити системска, сигурна и адекватна, како Митрић(и) и слични прегаоци не би били жртве сопствене визије, већ путокази друштву. Ово је својеврсни апел и ламент над тренутним стањем, упућен онима који доносе одлуке: морамо имати на уму да долазе нове, младе генерације које размишљају другачије. Они се неће жртвовати нити бити слијепи посвећеници ако иза њих не стоји снажна и организована друштвена подршка. Ако овакве манифестације препустимо терету само појединачног ентузијазма, ризикујемо да их изгубимо, а то је луксуз који себи не смијемо дозволити.

ГЛАС: Када публика може очекивати премијерно извођење филма "Линија" и шта он за Вас значи?

 ЕЛЧИЋ: Премијера дугометражног играног филма "Линија" планирана је након његовог фестивалског живота, што је уобичајена и логична професионална пракса, тако да у овом тренутку још не можемо саопштити тачан датум. Филм се тренутно налази у завршној постпродукцијској обради.

Оно што је сасвим извјесно и природно јесте да ће свечана премијера бити одржана у Источном Сарајеву, граду који је дубоко уткан у ову причу, а након тога ће бити представљен публици у Београду, Нишу и Бањалуци.

За мене лично, ово није само још један филмски пројекат, ово је "свети филм" и мој крик против заборава. Схватио сам га и стварао као својеврсно завештање генерацијама. Прије свега оној генерацији која је све те страшне ратне деведесете године преживјела и изнијела на својим плећима, али једнако тако и новим, долазећим генерацијама, као трајни путоказ и опомену да се велика дјела, жртве и историјски тренуци никада не препусте забораву.

ГЛАС: Колико често долазите на подручје Источног Сарајева, да ли идете тамо гдје сте живјели до рата и током рата. Какав Вам је осјећај када сте на овим просторима?

ЕЛЧИЋ: Источно Сарајево је мој град. На овим просторима су гробови мојих родитеља, овдје ми живи сестра, рођаци и бројни пријатељи, тако да ме за ову средину вежу нераскидиве везе. Међутим, оно што је некада било моје пријератно Сарајево, данас је за мене потпуно друга димензија у коју немам снаге да физички одлазим. Сваки покушај евоцирања сјећања или одласка на та мјеста не доноси ми олакшање, већ изнова кида старе, никада зацијељене ране. Како бих се заштитио од тога, закључао сам у себе сва та сјећања и угасио сваку чежњу. Рат се, наизглед, завршава када утихну пушке, али он заправо наставља да живи у човјеку који је кроз њега прошао. Жеља за родним огњиштем дефинитивно умире оног тренутка када човјек схвати да би сваки покушај повратка био само суочавање и сусрет са духовима прошлости, а не са животом који је некада имао и који је тамо заувијек нестао.

ГЛАС: Да ли је по Вашој оцјени довољно искориштена грађа коју нуде судбине Срба Сарајева, судбине народа некадашњих општина које су припале Федерацији и обичних људи који су данас у Источном Сарајеву или су отишли даље?

 ЕЛЧИЋ: Не да није довољно, већ се са тугом мора констатовати да ту непрегледну, дубоку и трагичну грађу у нашој култури и умјетности имамо само  у траговима. Судбине сарајевских Срба, људи из некадашњих општина које су припале Федерацији, као и свих оних обичних људи који су свој нови дом изградили у Источном Сарајеву или расути отишли даље у свијет, представљају једну од највећих и најискренијих епских трагедија нашег народа. О тим судбинама се мора говорити, писати и стварати непрекидно. Изнова и изнова треба копати по тим болним темама и претакати их у књижевна, позоришна и филмска дјела.

То није питање само умјетничке инспирације, већ наше дубоке историјске и моралне одговорности. Свака та неиспричана судбина обичног човјека ризикује да буде заувијек заборављена, а са њом и дио наше колективне истине.  Зато је неопходно да се институционално и умјетнички тој грађи враћамо изнова, стално и без престанка.

Сценарио

ГЛАС: Која је улога дјела књижевника Жељка Пржуља у изради овог филма и серије "Линија"?

ЕЛЧИЋ: Наш књижевник Жељко Пржуљ и ја смо, на несрећу, били у том гротлу и стварали смо заједно причу, а она ваљда због тога и изгледа као да је "једна рука писала". Живот у филму је грађен кроз двије паралелне нити које се држе до краја и међусобно укрштају. Жељков свијет је пун духа, надреалан у том вртлогу рата. Он је дао боју причи. Ја сам градио линију др Лазића, а он тај спољашњи свијет. Онда смо га заједно преплели и спојили у јединствено ткиво – спој духа и душе. Жељков таленат је из књижевне врсте прешао у филмски и много сам срећан због тога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.