До­ла­зак Спа­си­теља ме­ђу људе

Нај­ра­до­сни­ји хриш­ћан­ски пра­зник, Бо­жић, пра­зну­је се као успо­ме­на на ро­ђење Ису­са Хрис­та, си­на Бо­жи­јег и Спа­си­теља сви­је­та. Про­сла­ва да­на ка­да је у Ви­тле­је­му ју­деј­ском ро­ђен Исус Христ, за Србе, Ру­се и при­па­дни­ке Је­ру­са­лим­ске па­три­јар­ши­је по­чиње та­чно у по­ноћ изме­ђу 6. и 7. ја­ну­ара. Тај да­тум ра­чу­на се по Гре­го­ри­јан­ском ка­лен­да­ру, а про­сла­ву ра­ђања но­вог жи­во­та, дје­тињства и ро­ди­тељства пра­те најље­пши вјер­ски оби­ча­ји и обре­ди.

У хриш­ћан­ству Бо­жић озна­ча­ва до­ла­зак Бо­га на земљу, чи­ја је ми­си­ја спа­сење људ­ског ро­да и пред­ставља испуњење обе­ћања да Бог не­ће на­пус­ти­ти чо­вје­ка, већ ће му по­сла­ти спа­си­теља.

У на­бра­јању хриш­ћан­ских пра­зни­ка прва три ви­је­ка не­ма по­ме­на о по­се­бном пра­зно­вању Бо­жи­ћа, а ра­злог је хриш­ћан­ски по­глед на зна­чај тје­ле­сног ро­ђења у одно­су на ду­хо­вно.

Ро­ђење Хрис­то­во по­чиње по по­је­ди­ним про­вин­ци­ја­ма да се сла­ви тек у чет­вртом и пе­том ви­је­ку. У Ри­му, у ко­јем је до­тад слављен мно­го­бо­жа­чки пра­зник бо­га сун­ца, Бо­жић је први пут про­слављен 25. де­цем­бра 354. го­ди­не, ка­да је цар Кон­стан­тин Ве­ли­ки по­чео умјес­то пра­зни­ка бо­га сун­ца да сла­ви Бо­га ко­ји је сун­це ство­рио. У Ца­ри­гра­ду по­чиње да се сла­ви чет­врт ви­је­ка ка­сни­је, 25. де­цем­бра 379. го­ди­не, у Ка­па­до­ки­ји 383. го­ди­не, у Aле­ксан­дри­ји 432. го­ди­не, а у са­мом Је­ру­са­ли­му се пра­зно­вање ни­је ус­та­ли­ло до сре­ди­не шес­тог ви­је­ка.

Док се пра­зник ро­ђења Хрис­то­вог у Ри­му пра­зно­вао 25. де­цем­бра, на ис­то­ку га ни­је би­ло, не­го се он не­ку де­це­ни­ју ка­сни­је по­чео пра­зно­ва­ти у сас­та­ву са ос­та­лим пра­зни­ци­ма 6. ја­ну­ара. Тре­ба ре­ћи и да је ве­ћи­ну пра­зни­ка Рим при­мио са ис­то­ка, за­је­дно са да­ту­ми­ма њихо­вих пра­зно­вања, док је 25. де­цем­бар као да­тум пра­зно­вања Бо­жи­ћа ис­ток при­мио од за­па­да. На­ра­вно ов­дје се још уви­јек ра­ди о ис­то­ку и за­па­ду као гео­граф­ским одре­дни­ца­ма, јер је ри­јеч о пе­ри­оду при­је по­дје­ле цркве.

Вје­ро­ва­тно да је мно­го ка­сни­је пра­зно­вању Бо­жи­ћа на ис­то­ку у мно­го­ме до­при­ни­је­ла и бор­ба про­тив је­ре­ти­ка, ко­ја се у то ври­је­ме во­ди­ла свом жес­ти­ном, те је осно­вни циљ би­ло очу­вање чис­то­те пра­во­сла­вне вје­ре.

Тек до­лас­ком ца­ра Те­одо­си­ја на ви­зан­тиј­ски прес­то, 379. го­ди­не, пра­во­слав­ци су ода­хну­ли и мо­гли су да се по­све­те и дру­гим ства­ри­ма уну­тар цркве. У ис­то ври­је­ме у Ца­ри­град до­ла­зи за епис­ко­па све­ти Гри­го­ри­је На­зи­јан­зин, ко­ји је под за­шти­том ору­жја уве­ден у ка­те­дра­лу Све­тих апос­то­ла, јер су ари­јев­ци држа­ли све дру­ге цркве у Ца­ри­гра­ду. Тек њего­вим до­лас­ком по­чиње пра­зно­вање Бо­жи­ћа на ис­то­ку, те Гри­го­ри­је се­бе сма­тра осни­ва­чем овог пра­зни­ка.

Пре­ма не­ки­ма ту­ма­чењима, у Ка­ти­до­ки­ји је пра­зно­вање Бо­жи­ћа увео Ва­си­ли­је Ве­ли­ки, јер је од њега са­чу­ва­на је­дна бе­сје­да на Ро­ђење Хрис­то­во, а пре­ма не­ки­ма је то учињено тек 380. го­ди­не. Нај­ка­сни­је су пра­зно­вање Бо­жи­ћа при­хва­ти­ле цркве у Је­ру­са­ли­му, Aн­то­хи­ји и Ки­пру.

Ка­да су у пи­тању оби­ча­ји и пра­зно­вање Бо­жи­ћа код Срба да­нашњи на­чин обиљежа­вања Ро­ђења Хрис­то­вог ву­че ко­ри­је­не из да­вне про­шлос­ти. Осман­лиј­ска на­јез­да и њено ви­ше­вје­ко­вно за­во­је­вање на­ших кра­је­ва уна­за­ди­ли су Српску пра­во­сла­вну цркву и на­род је, уз ос­ку­дно и не­до­вољно уче­но све­штен­ство, у осно­ви чу­вао хриш­ћан­ска увје­рења и при­па­дност, упркос ра­зним не­да­ћа­ма и се­оба­ма ко­је су за посљеди­цу има­ле ки­дање мно­гих ни­ти и то­ко­ва на­ро­дног жи­во­та.

Одо­ли­је­ва­ју­ћи Осман­ли­ја­ма и исла­му, Срби су чу­ва­ли и њего­ва­ли сво­је тра­ди­ци­онал­но насљеђе, на­ла­зе­ћи у то­ме пот­врде сво­је ис­то­риј­ске про­шлос­ти, етни­чке сви­јес­ти, вјер­ских по­се­бнос­ти и кул­тур­не са­мо­би­тнос­ти. У скло­пу та­ко чу­ва­ног насљеђа уза­ја­мно су про­жи­ма­ни хриш­ћан­ска на­ука и дре­вна вје­ро­вања и оби­ча­ји пре­да­ка, из чи­јих су се до­ти­ца­ја изње­дри­ли, љуп­ки и дирљиви у сво­јој наи­вној чис­то­ти, опле­мењени са­држа­ји са људ­ском ди­мен­зи­јом жи­во­та и вје­ро­вања.

Оту­да Срби пра­зну­ју Ро­ждес­тво Хрис­то­во као Бо­жић, са бадњаком и сла­мом, као и мно­гим очи­гле­дним обиље­жји­ма кул­та пре­да­ка, што је не­сумњиви знак очу­ва­нос­ти пра­да­вних вје­ро­вања.
Срби, на ис­ти на­чин као и ос­та­ли европ­ски на­ро­ди, гра­де­ћи сво­је оби­ча­је, нас­то­ја­ли су да сво­ју жи­во­тну сва­ко­дне­ви­цу обо­га­те љепо­том и зна­чењима ко­ја изра­жа­ва­ју ис­кон­ску људ­ску тежњу да се што са­држај­ни­је тра­је испод зви­јез­да. Aли, сло­вен­ски на­ро­ди, а по­го­то­во Срби, учи­ни­ли су то те­мељни­је, про­ду­ховљени­је и то бо­гат­ство свог насљеђа очу­ва­ли цје­ло­ви­ти­је.

Зви­јез­да ви­тле­јем­ска

Иако је у цркве­ним књига­ма за­пи­са­но го­то­во све о ро­ђењу Ису­са Хрис­та, то­ком ви­је­ко­ва у на­уци су се јављали они ко­ји су то оспо­ра­ва­ли. Ме­ђу­тим, би­ло је и оних ко­ји су про­уча­ва­ју­ћи кре­тање не­бес­ких ти­је­ла до­ка­за­ли да се у ври­је­ме Ису­со­вог ро­ђења на не­бу за­ис­та де­си­ло не­што чу­де­сно. Пла­не­те су се по­ре­да­ле у је­дну ли­ни­ју и та­ко ја­че си­ја­ле, те је Зви­јез­да ви­тле­јем­ска, ко­ја по пре­дању на­ја­ви­ла Ису­со­во ро­ђење, за­ис­та сви­је­тли­ла.

Божић у Риму први пут прослављен 25. децембра 354. године, у Цариграду 379. године, у Какадокији 383. године, у Алеександрији 432. године. У Јерусалиму се празновање није успоставило до средине шестог вијека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.