Ђур­ђев­дан­ски уран­ци и ви­јен­ци од цви­је­ћа

БИ­ЈЕЉИНA - Ђур­ђев­дан­ски уран­ци и ви­јен­ци од цви­је­ћа на­ју­пе­чатљиви­ји су оби­ча­ји ста­но­вниш­тва сем­бер­ских, по­дма­је­ви­чких, али и по­дрињских се­ла, ко­ја већ у апри­лу по­чињу при­пре­ме за обиљежа­вање је­дног од нај­ве­ћих пра­во­сла­вних пра­зни­ка, по­све­ће­ног Све­том ве­ли­ко­му­че­ни­ку Ге­ор­ги­ју.

Ђур­ђев­дан, ко­ји је 6. ма­ја, пра­зну­ју сва до­ма­ћин­ства – и она ко­ји­ма је он крсна сла­ва, али и они ко­ји вје­ру­ју да од ово­га пра­зни­ка за­ви­си мно­го то­га у њихо­вим жи­во­ти­ма и при­ро­ди уоп­ште.

- Први по­сао јес­те оби­ла­зак шу­ма да се про­на­ђе нај­вит­ки­је ста­бло јо­ве. Ри­јеч је о вит­ком и ви­со­ком дрве­ту, ко­је мом­ци си­је­ку сли­чно сје­чи храс­та за бо­жи­ћни бадњак и уочи Ђур­ђев­да­на пос­тављају у цен­тру се­ла – на рас­крсни­ци пу­те­ва - ка­же пољо­при­вре­дник из се­ла Бро­дац Мио­драг-Ми­ко Ка­тић.

Ка­тић ис­ти­че да се при врху ста­бла пос­та­ви крст, а мла­до дрво се укра­си цви­је­ћем, зас­та­вом или дје­во­ја­чким пе­шки­ром.

- Вје­ру­је се да мла­до јо­ши­ко­во ста­бло шти­ти се­ло од бо­лес­ти, олу­је, по­ха­ра и свих дру­гих не­воља све до сљеде­ћег Ђур­ђев­да­на - на­гла­ша­ва Ка­тић.

До­да­је да упо­ре­до са ода­би­рањем јо­ши­ко­вог, за­шти­тни­чког дрве­та, људи ово­га ди­је­ла Ре­пу­бли­ке Српске, али и у Сре­му и Ма­чви, би­ра­ју и нај­вит­ки­је мла­ди­це љес­ке, од ко­јих, та­ко­ђе, уочи Ђур­ђев­да­на пра­ве крсто­ве и пос­тављају их на ка­пи­је, изнад вра­та свих зграда у до­ма­ћин­ству, на њиве, у воћњаке, пче­лињаке и ка­пи­је то­ро­ва.

- Вје­ру­је се да и љес­ко­ви крсто­ви има­ју за­шти­тни­чку моћ, а ско­ро да не­ма ка­пи­је у Сем­бе­ри­ји ко­ја ни­је укра­ше­на овим сим­бо­лом. Нај­ва­жни­је код овог оби­ча­ја јес­те да љес­ко­ви крсто­ви осва­ну на Ђур­ђев­дан на мјес­ти­ма на­ми­јењеним за њих. И они се чу­ва­ју пу­ну го­ди­ну - објашњава Ка­тић.

Уочи Ђур­ђев­да­на оби­чај је да мом­ци бе­ру цви­је­ће дје­вој­ка­ма, угла­вном ми­ло­дух, ко­јег је не­ка­да и нај­ви­ше би­ло око се­ос­ких ку­ћа.

Ђур­ђев­дан­ски ура­нак у но­ви­је ври­је­ме се све мање упражњава у обли­ку у ко­ме је не­ка­да нас­тао, јер са­да не­ма изво­ри­шта и ви­ро­ва у ко­ји­ма су се дје­вој­ке у ђур­ђев­дан­ско прас­ко­зор­је тај­но ку­па­ле. До­ду­ше, и са­да пос­то­ји ура­нак (ус­та­јање ка­да се ди­је­ле ноћ и дан, мно­го при­је излас­ка су­на­ца), али се не одла­зи на ри­ту­ал­но ку­пање. У Ве­ли­ком Се­лу мје­шта­ни се на ђур­ђев­дан­ско ју­тро окупљају на Ла­ке­ти­ћа ви­ру, у тре­се­ти­шту Гро­ми­жељ.

- Не­ка­да је и у овом оби­ча­ју би­ло изра­же­но на­дме­тање дје­во­ја­ка и мо­ма­ка. Дје­вој­ка­ма је циљ да се ис­кра­ду и да се на­ге оку­па­ју извор­ском во­дом у ри­је­ци, ви­ру или по­то­ку, ка­ко би ци­је­ле го­ди­не би­ле здра­ве и је­дре, али и по­но­сно што су на­дму­дри­ле мом­ке и не­опа­же­не од њих се оку­па­ле на­ге. За­то су мом­ци још иза по­но­ћи оби­ла­зи­ли мјес­та по­го­дна за ђур­ђев­дан­ско ку­пање дје­во­ја­ка, да скри­ве­ни по­сма­тра­ју њихо­во дје­во­ја­ка, а уз то су нас­то­ја­ли и да укра­ду одје­ћу - ка­же Ка­тић.

Сви сла­ве

Ђур­ђев­дан је ве­ома чес­та крсна сла­ва у овом кра­ју, а до­ни­је­ли су је пре­ци са­дашњих Сем­бе­ра­ца из ста­рог кра­ја, из Хер­це­го­ви­не, у ко­јој је, та­ко­ђе, Ђур­ђев­дан чес­та и пле­мен­ска сла­ва. Ка­ко је би­ло у ста­ри­ни, та­ко је и у но­вом за­ви­ча­ју. На­род ка­же да по­ла Сем­бе­ри­је и По­дриња сла­ви Ђур­ђев­дан, а дру­га по­ло­ви­на су гос­ти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.