Đur­đev­dan­ski uran­ci i vi­jen­ci od cvi­je­ća

BI­JELjINA - Đur­đev­dan­ski uran­ci i vi­jen­ci od cvi­je­ća na­ju­pe­čatljivi­ji su obi­ča­ji sta­no­vniš­tva sem­ber­skih, po­dma­je­vi­čkih, ali i po­drinjskih se­la, ko­ja već u apri­lu po­činju pri­pre­me za obilježa­vanje je­dnog od naj­ve­ćih pra­vo­sla­vnih pra­zni­ka, po­sve­će­nog Sve­tom ve­li­ko­mu­če­ni­ku Ge­or­gi­ju.

Đur­đev­dan, ko­ji je 6. ma­ja, pra­znu­ju sva do­ma­ćin­stva – i ona ko­ji­ma je on krsna sla­va, ali i oni ko­ji vje­ru­ju da od ovo­ga pra­zni­ka za­vi­si mno­go to­ga u njiho­vim ži­vo­ti­ma i pri­ro­di uop­šte.

- Prvi po­sao jes­te obi­la­zak šu­ma da se pro­na­đe naj­vit­ki­je sta­blo jo­ve. Ri­ječ je o vit­kom i vi­so­kom drve­tu, ko­je mom­ci si­je­ku sli­čno sje­či hras­ta za bo­ži­ćni badnjak i uoči Đur­đev­da­na pos­tavljaju u cen­tru se­la – na ras­krsni­ci pu­te­va - ka­že poljo­pri­vre­dnik iz se­la Bro­dac Mio­drag-Mi­ko Ka­tić.

Ka­tić is­ti­če da se pri vrhu sta­bla pos­ta­vi krst, a mla­do drvo se ukra­si cvi­je­ćem, zas­ta­vom ili dje­vo­ja­čkim pe­ški­rom.

- Vje­ru­je se da mla­do jo­ši­ko­vo sta­blo šti­ti se­lo od bo­les­ti, olu­je, po­ha­ra i svih dru­gih ne­volja sve do sljede­ćeg Đur­đev­da­na - na­gla­ša­va Ka­tić.

Do­da­je da upo­re­do sa oda­bi­ranjem jo­ši­ko­vog, za­šti­tni­čkog drve­ta, ljudi ovo­ga di­je­la Re­pu­bli­ke Srpske, ali i u Sre­mu i Ma­čvi, bi­ra­ju i naj­vit­ki­je mla­di­ce ljes­ke, od ko­jih, ta­ko­đe, uoči Đur­đev­da­na pra­ve krsto­ve i pos­tavljaju ih na ka­pi­je, iznad vra­ta svih zgrada u do­ma­ćin­stvu, na njive, u voćnjake, pče­linjake i ka­pi­je to­ro­va.

- Vje­ru­je se da i ljes­ko­vi krsto­vi ima­ju za­šti­tni­čku moć, a sko­ro da ne­ma ka­pi­je u Sem­be­ri­ji ko­ja ni­je ukra­še­na ovim sim­bo­lom. Naj­va­žni­je kod ovog obi­ča­ja jes­te da ljes­ko­vi krsto­vi osva­nu na Đur­đev­dan na mjes­ti­ma na­mi­jenjenim za njih. I oni se ču­va­ju pu­nu go­di­nu - objašnjava Ka­tić.

Uoči Đur­đev­da­na obi­čaj je da mom­ci be­ru cvi­je­će dje­voj­ka­ma, ugla­vnom mi­lo­duh, ko­jeg je ne­ka­da i naj­vi­še bi­lo oko se­os­kih ku­ća.

Đur­đev­dan­ski ura­nak u no­vi­je vri­je­me se sve manje upražnjava u obli­ku u ko­me je ne­ka­da nas­tao, jer sa­da ne­ma izvo­ri­šta i vi­ro­va u ko­ji­ma su se dje­voj­ke u đur­đev­dan­sko pras­ko­zor­je taj­no ku­pa­le. Do­du­še, i sa­da pos­to­ji ura­nak (us­ta­janje ka­da se di­je­le noć i dan, mno­go pri­je izlas­ka su­na­ca), ali se ne odla­zi na ri­tu­al­no ku­panje. U Ve­li­kom Se­lu mje­šta­ni se na đur­đev­dan­sko ju­tro okupljaju na La­ke­ti­ća vi­ru, u tre­se­ti­štu Gro­mi­želj.

- Ne­ka­da je i u ovom obi­ča­ju bi­lo izra­že­no na­dme­tanje dje­vo­ja­ka i mo­ma­ka. Dje­voj­ka­ma je cilj da se is­kra­du i da se na­ge oku­pa­ju izvor­skom vo­dom u ri­je­ci, vi­ru ili po­to­ku, ka­ko bi ci­je­le go­di­ne bi­le zdra­ve i je­dre, ali i po­no­sno što su na­dmu­dri­le mom­ke i ne­opa­že­ne od njih se oku­pa­le na­ge. Za­to su mom­ci još iza po­no­ći obi­la­zi­li mjes­ta po­go­dna za đur­đev­dan­sko ku­panje dje­vo­ja­ka, da skri­ve­ni po­sma­tra­ju njiho­vo dje­vo­ja­ka, a uz to su nas­to­ja­li i da ukra­du odje­ću - ka­že Ka­tić.

Svi sla­ve

Đur­đev­dan je ve­oma čes­ta krsna sla­va u ovom kra­ju, a do­ni­je­li su je pre­ci sa­dašnjih Sem­be­ra­ca iz sta­rog kra­ja, iz Her­ce­go­vi­ne, u ko­joj je, ta­ko­đe, Đur­đev­dan čes­ta i ple­men­ska sla­va. Ka­ko je bi­lo u sta­ri­ni, ta­ko je i u no­vom za­vi­ča­ju. Na­rod ka­že da po­la Sem­be­ri­je i Po­drinja sla­vi Đur­đev­dan, a dru­ga po­lo­vi­na su gos­ti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.