Дјеци давали имена по бабици Вукосави

Требиње - Иако већ 15 година не ради, Вукосава Томашевић је и даље најомиљенија херцеговачка бабица, а многе мајке су своје дјевојчице назвале по овој племенитој жени.

Одавно је престала да броји колико има мајки којима је помогла да донесу бебу на свијет, али памти много првих дјечијих плачева, па чак и њихова лица. И сада, кад их сретне на улици, скоро па да не може да повјерује да су сви ти кршни Требињци и Требињке некада били слатки замотуљци које је она дала мајкама у загрљај.

- Када сам завршила школу за бабице, у Сарајеву 1955. године, вратила сам се у Велимље код Никшића, гдје сам отворила породилиште уз помоћ доктора Ника Миљанића, познатог ратног љекара. Он ми је у почетку много помогао, а послије ми је препустио да радим сама - рекла је Вукосава и додала да је ишла по селима, на граници Херцеговине и Црне Горе, и порађала жене. Да би стигла до сваке куће, морала је чак да јаше на коњу, јер другачије није могла да дође до њих. Ипак, један излет у Требиње са супругом био је пресудан.

- У Требињу смо супруг и ја посјетили болницу. Понуђен нам је посао који смо с радошћу прихватили. Муж је основао лабораторију, а ја сам радила свој посао. Тада није било ни инкубатора, ни ултразвука, имали смо само пећи на дрва - рекла је Вукосава и додала да је ложила ватру и загријавала просторије гдје су лежале бебе и мајке.

- Када би се недоношче родило, гријали бисмо пелене и тако их утопљавали да би мали борци здрави дочекали животна искушења. Ни дан-данас ми није јасно како смо све стизали - каже Вукосава и додаје да тада у Требињу није било гинеколога. Помагали су им, само у случају пријеке потребе, остали доктори. Иако је радила у веома тешким условима, Вукосава с радошћу наглашава да се овим послом бавила пуних 36 година. Ипак, један од најдражих догађаја је онај када су рођене прве требињске тројке, 1958. године. На свијет су дошле двије дјевојчице и дјечак, и цијели град је славио.

- Нема требињског села гдје нисам била. Никада нећу заборавити када су нас у Љубомиру звали да хитно дођемо. Порођај је био компликован, па смо на импровизованим носилима морали сатима да носимо породиљу. На срећу, све се добро завршило - каже Вукосава и додаје да им често ни временске прилике нису ишле наруку.

- Газили смо по снијегу и по киши, а једном је пут био толико непроходан да ни на коњима нисмо могли да дођемо до породиље. Ипак, захваљујући путу преко Ћилипа и Дубровника успјели смо да дођемо до угрожене жене. То смо и учинили и на вријеме стигли до куће гдје смо је породили - испричала је Вукосава.

Наглашава да, и поред тога што се тада мање пажње поклањало трудницама, а ни медицина није била узнапредовала, никада јој се није десило да мајка или беба премину на столу.

- Радила сам и по 24 сата без паузе. Нисам имала кад да једем, спајала сам смјене. Ипак, највећа награда ми је када данас сретнем неку од те дјеце. Чак је било младих породиља које су дјеци давале имена по мени. Сјећам се да сам у шали једну упитала: “Ко ти, дијете, даде тако ружно име?”. А она би одговарала: “То ми је име мама по Вама дала” - каже Вукосава.

Очеви

Упитали смо Вукосаву да ли је тада, као данас, било жеље очева да присуствују порођају.

- Никада ниједан отац у моје вријеме није желио да присуствује порођају, а то не бих ни дозволила. Једино би помогли послије порођаја мајци да дође до свог кревета. Сада је све другачије. Струка дозвољава да се порођај чак и снима, ваљда је то у реду - са осмијехом каже Вукосава Томашевић и слијеже раменима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.