Дејан Млађеновић: Када кажем "мир свима", а немам коме, крену ми сузе

Мало је мјеста у БиХ у којима се тако јасно виде посљедице ратног егзодуса српског народа као у Илијашу, Брези, Варешу и на Нишићима. У великим храмовима, који су некада били пуни вјерника, данас се на литургији окупи тек неколико људи, а дешава се и да свештеник службу служи пред готово празном црквом.

Парох илијашки јереј Дејан Млађеновић једини је православни свештеник који брине о четири парохије на овом подручју. У разговору за "Глас Српске" говори о животу преосталих Срба, обнови светиња, тузи коју осјећа када у храм не дође нико од вјерника, али и о добрим међуљудским односима и нади да живот на овим просторима ипак може да опстане.

ГЛАС: Оче Млађеновићу, Ви сте парох илијашки, али Ваше свештеничко служење не завршава се само у Илијашу. У којим још парохијама служите и колико се данашња слика православног живота на овом подручју разликује од оне прије рата?

МЛАЂЕНОВИЋ: Осим Илијаша и илијашке парохије вјерске обреде служим и у парохији на Нишићима, у Брези и Варешу и једини сам православни свештеник на овим просторима, у четири парохије и у околним селима, капелама које су недавно подигнуте. Постојале су прије, а обновљене након рата.

За разлику од периода прије рата, гдје је већинско и натполовично живио православни народ, на овим просторима у сваком овом дијелу, а нарочито у Илијашу, гдје ми је и сједиште, сада нема пуно православних становника . То се свело на стотинак, до 200 православног живља, а обично је то старија популација. Око 20 породица имамо на Нишићима, тако у Варешу и Брези, а нешто више у Илијашу, до стотинак породица. То је православно становништво на овим просторима, што је заиста испод сваког нивоа.

ГЛАС: Када је ријеч о богослужењима, гдје се данас окупља највише вјерника и колико је тешко служити у храмовима који су некада били пуни народа, а данас су готово празни?

МЛАЂЕНОВИЋ: Највише православног свијета у цркву долази за вријеме службе у Илијашу. Ту се окупи неких петнаестак до двадесет људи, а када је ријеч о Брези, Варешу и Нишићима, ту дође по двоје, троје људи, што је заиста жалосно, када погледамо велику цркву, као што је ова на Нишићима.

Жалосно је кад у овој великој цркви видите једно или двоје људи током службе. Међутим, моја је улога као свештеника да, па и када на службу дође један човјек, ја ту службу служим. Треба да се помолим и за оне који су одсутни из оправданих разлога, за оне који нису ту, а који су некада били. Улога свештеника је да се помоли па макар био један човјек или њих стотину.

ГЛАС: Да ли Вам се током свештеничке службе дешавало да у цркву за вријеме литургије не дође ниједан вјерник и како изгледају такви тренуци за једног свештеника?

МЛАЂЕНОВИЋ: Било је и таквих случајева. Заиста се у таквим ситуацијама осјећам тужно, поготово када дижем руке и благосиљам, када кажем "мир свима", а немам коме. Тако ми некада крену сузе на очи, али ето дође тај црквењак и макар он буде на тој служби.

ГЛАС: Већина православних светиња на овом подручју обновљена је након рата. У каквом су стању храмови у Вашим парохијама и шта је још потребно учинити да би били потпуно обновљени?

МЛАЂЕНОВИЋ: Могу рећи да су вјерски објекти на овом подручју доста обновљени. Црква у Илијашу је обновљена 2023. године, на Нишићима нешто раније, у Варешу је дјелимично обновљена, с обзиром на то да је та црква и национални споменик у БиХ и она је током посљедњег рата претрпјела мања страдања.

Што се тиче Брезе, и ту је дјелимично црква обновљена, али је потребна нова обнова, јер је ријеч о јединој православној богомољи у Брези која није обновљена, а ту, мора се констатовати, нема ни православног народа који ће то обновити. Позивао сам и апеловао на људе и институције да помогну обнови те светиње у Брези и надам се да ћемо то успјети у наредном периоду. Надам се да ћемо успјети да та наша богомоља засија и да буде освијетљена, јер је једина светиња која није освијетљена и ту међу оним тужним врбама изгледа помало трагично и тужно.

ГЛАС: На Нишићима је саграђен парохијски дом, који је постао једно од мјеста окупљања преосталих Срба са ових простора. Када се његова врата највише испуне људима и колико такви сусрети значе народу који је расут широм свијета?

МЛАЂЕНОВИЋ: У парохијском дому се људи окупљају за велике празнике, свеце којима је посвећена црква на Нишићима, црква Петра и Павла, за Петровдан и неколико дана раније, јер на овим просторима, на Нишићкој висоравни рођено је доста свештеника и владика.

Дођу и окупе се пар дана раније прије Петровдана. Дођу са својим породицама и пријатељима. Онда се цијела сала напуни и у њој буде пуно пјесме и радости. Посјете нас и неколико пута годишње када се окупимо у већем броју, а ту смо и када служимо литургију у овом храму.

Са ових простора је владика будимљанско-никшићки Методије Остојић, који је овдје и одрастао, а могуће и крштен на овом простору скандинавски епископ Доситеј, Лонгин Крчо, који је у Канади.

ГЛАС: Кажете да је православног народа данас мало. Како ти људи живе, са каквим се изазовима суочавају и да ли су међунационални односи данас другачији него у првим послијератним годинама?

МЛАЂЕНОВИЋ: Заиста је мало православног свијета остало на подручјима у којима држим службу. Непосредно након ратних сукоба било је проблема са којима је био суочен православни народ и то је трајало до 2005, односно 2010. године, јер су ране свих људи биле свјеже.

Посљедњих година нема проблема и нико од парохијана се није жалио, а ни ја лично нисам имао проблема, јер су прошле три деценије од рата. Дошле су нове генерације и доста њих није ни осјетило рат, осим што су чули приче о рату од својих старијих. Жао ми је нашег становништва које је отишло у друге крајеве и овдје оставило своју родну груду.

ГЛАС: Гдје видите своју будућу службу и да ли бисте, ако Вам црква то повјери, остали да служите народу на овим просторима и у наредним годинама?

МЛАЂЕНОВИЋ: То је тешко рећи, с обзиром на то да је свештеничка служба слична војној. Надлежни епископ ће то предложити и то ће зависити од потреба неке парохије и становништва.

Кад сам ступио на службу као свештеник и одабрао овај позив уписујући Богословију, био сам спреман на службу у различитим крајевима. На служби сам људима. Рођен сам у Братунцу у селу Кравица, а живио сам због ратних дешавања у Лозници. Средњу школу сам завршио на Цетињу, а Богословски факултет у Београду.

Имам 31 годину и тренутно сам на мастер студијима у Фочи. Када сам распоређен у илијашку парохију, први сусрет са простором гдје сам био распоређен на свештеничку службу на почетку није био баш пријатан, али то није тако како изгледа на први поглед.

Можда људима у Републици Српској дјелује страно, али смо се и супруга и ја уклопили у све ово. Имамо диван комшилук и за Васкрс ми њима дијелимо јаја , а за Бајрам они нама курбане. Његујемо добре односе и живимо за боље сутра.

Млађи нараштаји

ГЛАС: Један сте од ријетких младих свештеника који са породицом живи у средини у којој је остало веома мало Срба. Како изгледа Ваш свакодневни живот и колико је тешко одгајати дијете у таквим околностима?

МЛАЂЕНОВИЋ: Имам породицу која са мном живи у парохији илијашкој. Имам супругу Драгану и за сада једног сина Деспота од годину и по дана. Син заиста нема другара, јер су ту гдје ми живимо старији малишани. Млађи нараштаји углавном одлазе, што је поражавајуће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.