Да­рин­ка Ко­ва­че­вић из Ро­га­ти­це пре­жи­вје­ла три ра­та

РО­ГA­ТИ­ЦA - Ба­ка Да­рин­ка Ко­ва­че­вић из Ро­га­ти­це на иду­ћи Лу­чин­дан, 31. окто­бра, за­ко­ра­чи­ће у сто­ту го­ди­ну жи­во­та.

Иако је пре­жи­вје­ла стра­хо­те три ра­та, у ко­ји­ма је из­гу­би­ла сво­је нај­ми­ли­је и све што је сте­кла, ова ста­ри­ца је још уви­јек до­брог здравља и бис­трог ума. Ка­же да је вид и слух до­бро слу­же, али и па­мћење, ма­да би вољела да бар на тре­ну­так за­бо­ра­ви му­ку и патњу ко­ју је пре­жи­вје­ла.

Не зна та­чно го­ди­ну ро­ђења, али, пре­ма оном што она пам­ти из Првог свјет­ског ра­та и што је чу­ла од сво­јих ро­ди­теља, ро­ђе­на је 1909. го­ди­не

Пам­ти да се уда­ла у 25. го­ди­ни, а ро­дне Ру­ди­не и сво­је Ста­ни­ши­ће ос­та­ви­ла је 1934. и пре­се­ли­ла се у Вра­ти­са­ли­ће код Ро­га­ти­це.

- У ро­ду сам ос­та­ви­ла ку­ћу у ко­јој је са­мо нас дје­це би­ло 19. И у до­му су­пру­га Не­ђе опет пу­на ку­ћа. Све­кар Кос­та са сво­јом чељади, дје­вер Бо­ри­сав и њего­ви. Мој Не­ђо и ја до­пу­ни­смо ку­ћу са че­тво­ро дје­це, три си­на и кћер­ком - ка­зу­је Да­рин­ка.

Ова ста­ри­ца ка­же да јој у цви­је­ту мла­дос­ти до­ђо­ше и нај­црњи да­ни. Јер та­да по­че­ше бор­бе и уда­ри ве­ли­ка би­је­да са Дру­гим свјет­ским ра­том.

- На по­чет­ку ра­та умри­је ми дво­је дје­це, син Ду­шан и је­ди­ни­ца Љубин­ка. Од упа­ле плу­ћа уми­ре и мој Не­ђо. Бос, по сни­је­гу до кољена, по­бје­гао је ис­пред ус­та­ша из су­сје­дног се­ла Ко­со­во. По­бје­гао је од ус­та­ша, али не и од те­шке бо­лес­ти ко­ја га је по­ко­си­ла за све­га де­се­так да­на - при­ча ба­ка Да­рин­ка.

Ка­же да је та­да по­че­ла њена бор­ба за го­ло пре­живљавање, а одржа­ло је са­мо то да пре­хра­ни сво­је си­но­ве.

- Би­ла сам са­мо­хра­на мај­ка и да ни­сам има­ла пре­сли­цу и мо­ти­ку, не бих пре­хра­ни­ла мо­је си­но­ве То­му и Во­ју. Био је то му­ко­трпан жи­вот у ко­јем смо ви­ше не­ма­ли не­го има­ли, све док мо­ји То­мо и Во­јо ни­су прис­ти­гли за рад - ка­же ба­ка Да­рин­ка.

Ба­ка Да­рин­ка про­гу­ра­ла је и тре­ћи рат и до­жи­вје­ла но­ва ра­зо­ча­рења. Спа­ша­ва­ју­ћи жи­ву гла­ву, мо­ра­ла је да ос­та­ви сво­је Вра­ти­са­ли­ће, ку­ћу и имање. Са си­ном То­мом, ко­ји је ни­кад ни­је на­пус­тио, по­шла је у из­бје­глиш­тво, али ово­га пу­та са­мо до Ро­га­ти­це. У ту­ђем је већ 16 го­ди­на, а ове го­ди­не на­прављена им је но­ва ку­ћа, али ба­ка Да­рин­ка, по све­му су­де­ћи, у њу не­ће ни­ка­да ући.

- Не иде се у се­ло са сто­ти­ну го­ди­на. Се­ло тра­жи по­кре­тног, а ја не мо­гу са овог ка­уча. Је­два до­ђем до бање. Да ми ни­је овог љес­ко­вог шта­па, не бих мо­гла пре­ћи ни да се уми­јем - ка­же  Да­рин­ка.

Ре­цепт за дуг жи­вот

Ова ста­ри­ца ка­же да не­ма ре­цепт за дуг жи­вот, али сма­тра да је чо­вјек ја­чи од сва­ког зла. И са­ма се чу­ди ка­ко по­ред свих не­да­ћа, ко­је је пра­те још ма­ло па ци­је­ли ви­јек, ни­је из­гу­би­ла вје­ру у боље су­тра.

- Ни­ка­да не идем љека­ру, са­ма се­би спре­мам ли­јек пре­ма ре­цеп­ти­ма на­ших пре­да­ка. Сва­ког ју­тра по­пи­јем је­дну до­бру "шљиву", по­сли­је ма­ло по­је­дем, здра­ве се­ос­ке хра­не - ис­при­ча­ла је ба­ка Да­рин­ка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.