Da­rin­ka Ko­va­če­vić iz Ro­ga­ti­ce pre­ži­vje­la tri ra­ta

RO­GA­TI­CA - Ba­ka Da­rin­ka Ko­va­če­vić iz Ro­ga­ti­ce na idu­ći Lu­čin­dan, 31. okto­bra, za­ko­ra­či­će u sto­tu go­di­nu ži­vo­ta.

Iako je pre­ži­vje­la stra­ho­te tri ra­ta, u ko­ji­ma je iz­gu­bi­la svo­je naj­mi­li­je i sve što je ste­kla, ova sta­ri­ca je još uvi­jek do­brog zdravlja i bis­trog uma. Ka­že da je vid i sluh do­bro slu­že, ali i pa­mćenje, ma­da bi voljela da bar na tre­nu­tak za­bo­ra­vi mu­ku i patnju ko­ju je pre­ži­vje­la.

Ne zna ta­čno go­di­nu ro­đenja, ali, pre­ma onom što ona pam­ti iz Prvog svjet­skog ra­ta i što je ču­la od svo­jih ro­di­telja, ro­đe­na je 1909. go­di­ne

Pam­ti da se uda­la u 25. go­di­ni, a ro­dne Ru­di­ne i svo­je Sta­ni­ši­će os­ta­vi­la je 1934. i pre­se­li­la se u Vra­ti­sa­li­će kod Ro­ga­ti­ce.

- U ro­du sam os­ta­vi­la ku­ću u ko­joj je sa­mo nas dje­ce bi­lo 19. I u do­mu su­pru­ga Ne­đe opet pu­na ku­ća. Sve­kar Kos­ta sa svo­jom čeljadi, dje­ver Bo­ri­sav i njego­vi. Moj Ne­đo i ja do­pu­ni­smo ku­ću sa če­tvo­ro dje­ce, tri si­na i kćer­kom - ka­zu­je Da­rin­ka.

Ova sta­ri­ca ka­že da joj u cvi­je­tu mla­dos­ti do­đo­še i naj­crnji da­ni. Jer ta­da po­če­še bor­be i uda­ri ve­li­ka bi­je­da sa Dru­gim svjet­skim ra­tom.

- Na po­čet­ku ra­ta umri­je mi dvo­je dje­ce, sin Du­šan i je­di­ni­ca Ljubin­ka. Od upa­le plu­ća umi­re i moj Ne­đo. Bos, po sni­je­gu do koljena, po­bje­gao je is­pred us­ta­ša iz su­sje­dnog se­la Ko­so­vo. Po­bje­gao je od us­ta­ša, ali ne i od te­ške bo­les­ti ko­ja ga je po­ko­si­la za sve­ga de­se­tak da­na - pri­ča ba­ka Da­rin­ka.

Ka­že da je ta­da po­če­la njena bor­ba za go­lo pre­življavanje, a održa­lo je sa­mo to da pre­hra­ni svo­je si­no­ve.

- Bi­la sam sa­mo­hra­na maj­ka i da ni­sam ima­la pre­sli­cu i mo­ti­ku, ne bih pre­hra­ni­la mo­je si­no­ve To­mu i Vo­ju. Bio je to mu­ko­trpan ži­vot u ko­jem smo vi­še ne­ma­li ne­go ima­li, sve dok mo­ji To­mo i Vo­jo ni­su pris­ti­gli za rad - ka­že ba­ka Da­rin­ka.

Ba­ka Da­rin­ka pro­gu­ra­la je i tre­ći rat i do­ži­vje­la no­va ra­zo­ča­renja. Spa­ša­va­ju­ći ži­vu gla­vu, mo­ra­la je da os­ta­vi svo­je Vra­ti­sa­li­će, ku­ću i imanje. Sa si­nom To­mom, ko­ji je ni­kad ni­je na­pus­tio, po­šla je u iz­bje­gliš­tvo, ali ovo­ga pu­ta sa­mo do Ro­ga­ti­ce. U tu­đem je već 16 go­di­na, a ove go­di­ne na­pravljena im je no­va ku­ća, ali ba­ka Da­rin­ka, po sve­mu su­de­ći, u nju ne­će ni­ka­da ući.

- Ne ide se u se­lo sa sto­ti­nu go­di­na. Se­lo tra­ži po­kre­tnog, a ja ne mo­gu sa ovog ka­uča. Je­dva do­đem do banje. Da mi ni­je ovog ljes­ko­vog šta­pa, ne bih mo­gla pre­ći ni da se umi­jem - ka­že  Da­rin­ka.

Re­cept za dug ži­vot

Ova sta­ri­ca ka­že da ne­ma re­cept za dug ži­vot, ali sma­tra da je čo­vjek ja­či od sva­kog zla. I sa­ma se ču­di ka­ko po­red svih ne­da­ća, ko­je je pra­te još ma­lo pa ci­je­li vi­jek, ni­je iz­gu­bi­la vje­ru u bolje su­tra.

- Ni­ka­da ne idem ljeka­ru, sa­ma se­bi spre­mam li­jek pre­ma re­cep­ti­ma na­ših pre­da­ka. Sva­kog ju­tra po­pi­jem je­dnu do­bru "šljivu", po­sli­je ma­lo po­je­dem, zdra­ve se­os­ke hra­ne - is­pri­ča­la je ba­ka Da­rin­ka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.