Далибор Даничић за "Глас" : Иза себе треба остављати трагове, а не мрље

Човјек током свог живота треба да иза себе оставља трагове, а не разне мрље. И то се односи на сваки сегмент живота. Бити добар родитељ, комшија, пријатељ и радник помоћи ће да се кроз живот иде не погрбљених, већ правих и усправних леђа.

Каже ово у интервјуу за "Глас Српске" дипломирани професор физичког васпитања, кондициони тренер, али и познати српски ултрамаратонац Далибор Даничић, који је још прије десетак година основао покрет "Ултра тркач Србија", кроз који бесплатно пружа подршку и припреме људима који желе да унаприједе свој физички и ментални потенцијал.

- Мислим да људи достају мрљају, свесно или несвесно праве грешке у корацима, које онемогућавају да нормално проходају. Да би то поправили, треба посветити пажњу сваком појединачном кораку, да би могли што лакше и безбрижније да пролазе кроз живот - наводи Даничић.

У наставку разговора с овим ултрамаратонцем, чији рад није ограничен само на тренинге, већ обухвата и друге садржаје који инспиришу лични раст и развој, и то не само физички, већ и духовни, Даничић објашњава како је уопште дошло до тога да почне да трчи ултрамаратоне, шта током тих подухвата преживљава, али и зашто је као један од мотивационих слогана узео реченицу коју је својевремено изговорио војвода Живојин Мишић.

ГЛАС: Како је дошло до тога да постанете ултрамаратонац те колико Вам је то помогло у спознаји самог себе?

ДАНИЧИЋ: Сваком човеку је дата могућност да се активно креће. То је један од начина да стигнемо до нечега, да ли до нечега физичког или, рецимо, духовног. Све је лакше кроз активно кретање. Касније то покаже и само време. Они који то престану, показало се, "умиру".

 С обзиром на то да сам студирао физичко васпитање, прво сам се заинтересовао за маратон, али онда и за такозвани ултрамаратон, где су ми посебно били интересантни они планински.

Током тих трка човек има сасвим довољно времена да буде сам са собом, да размисли о многим стварима и види где је у данашњем свету. Обично ту буде и разних преговора са самим собом, који се дешавају у глави. У суштини све се своди на то да ли ти нешто хоћеш или нећеш. Нема тог тренинга који те може за све припремити и обучити. Једноставно ако си у главни начисто, урадићеш замишљено.

ГЛАС: На Вашем виберу налази се слика на којој носите мајицу са натписом: "Ко сме, тај и може".

ДАНИЧИЋ: Ту реченицу сам узео као својеврсни слоган када сам дошао на идеју да бесплатно организујем тренинге за све они који желе да се баве ултрамаратоном. То је у ствари слоган војводе Живојина Мишића, с којим сам желио мотивисати људе. Имамо толико људи из наше прошлости који су за собом оставили неизбрисив траг и требало би да се загледамо у њих и покушавамо да будемо бар бледа копија.

ГЛАС: Која трка, односно подухват, Вам је остао у посебном сјећању и због чега?

ДАНИЧИЋ: У питању је најтежа планинска трка. Стаза која се мора претрчати дугачка је око 350 километара, са 30.000 метара вертикалног успона, који се направи кроз педесетак сати кретања, односно трчања, што је неки лимит. Та рута се налази у италијанском делу Алпа. То нешто је најбруталније кроз шта сам до сада прошао и то три пута. И даље ћу се враћати док год ме служи здравље и воља. И нису ту спорни километри који морају бити пређени, већ највећи проблем представља сам успон, који када се преведе, односно упореди, износи као три Монт Евереста.

Додамо ли томе и временске услове, када током дана температуре иду и преко 30 степени Целзијуса, ноћу иду у минус, а буде дана и са кишом, али и снегом, онда вероватно можете замислити каквом притиску је изложено људско тело ултрамаратонца на овој изузетно захтевној рути.

ГЛАС: О чему човјек размишља током тих неколико стотина километара напорног трчања те колико то јача и његов ментални склоп?

ДАНИЧИЋ: То је стална борба човека са самим собом, мислима и примислима. И управо у таквим ситуацијама можете видети колико сте у ствари ментално јаки. То је врло тешко описати, јер се ради о једном рату у глави. Током ових ултрамаратона врло често размишљам о Богу. Када се заврши једна трка и када се човек врати у реалност, сви остали проблеми са којима се суочите буду у ствари смешни. И то је неко моје искуство, не знам како је то са другима.

ГЛАС: Поменули сте да организујете тренинге за оне које се желе бавити ултрамаратоном или бар пробати. Откуд та потреба?

ДАНИЧИЋ: Ради се о једној врсти покрета. Нисмо нигдје регистровани. Три пута седмично одржавам бесплатне тренинге на Кошутњаку и могу доћи сви које интересује трчање. Мислим да је кроз врсту заједнице до сада доста добрих ствари урађено. Обновили смо испосницу у овчарско-кабларској клисури и камп у Црној реци. Морам поменути да су ови тренинзи и дружења изнедрили 18 бракова. Значи ради се о једној здравој заједници, коју све више људи препознаје.

ГЛАС: Иако сте ултрамаратонац, једном приликом сте рекли да веће даљине прелазе духовни људи сједећи у мјесту него они који трче по планинама.

ДАНИЧИЋ: Када сам то рекао мислио сам пре свега на монахе и светогорце. То што они прођу током свог живота, то је озбиљни ултрамаратон сам за себе. Ради се о великим духовним вертикалама, које ми обични људи можемо тешко да схватимо.

ГЛАС: Која је уопште Ваша животна филозофија?

ДАНИЧИЋ: Моја једина животна филозофија - Христос васкрсе. И то није нешто с чим се руководим, већ сам загледан у то. Све друго ме не интересује. Како Бог да, тако ће и бити.

ГЛАС: Себе сматрате хришћанином у покушају. Можете ли појаснити?

ДАНИЧИЋ: Истина. Свако јутро се будим и покушавам да будем достојан хришћанин. Загледан у слике времена, жеља ми је да будем бледа копија која ће бар мало засијати у овом времену.

ГЛАС: Ако се не варам Ваш кум је епископ топлички Петар. Како је дошло до тога да Вам он кумује?

ДАНИЧИЋ: То пријатељство вучемо још из студенских дана. Студирали смо заједно и пје него што је донео одлуку да оде у манастир успоставили смо једну врсту духовне везе. Шта ми значи то кумство? Па велику ствар. Истина нисам више толико слободан пред њим као некада, доста сам обазривији, јер он сада носи далеко већи крст и бреме на својим леђима. Кумство? То је велики благослов за мене и породицу, али и целу заједницу у којој живим. Мислим да нас његове молитве носе и не дају да паднемо те чувају од неких евентуалних грешних мисли и дела.

ГЛАС: Колико је духовност битна у данашњим смутним временима када смо изложени разним ударима и када свијет полако постаје једна врста Орвелове животињске фарме?

ДАНИЧИЋ: Мислим да су свака времена мање-више слична. Само у прошлом веку имали смо два светска рата, али у исто време Срби су имали и два невиђена светитеља, какве свет није видео - владику Николаја и епископа Јустина. Тако да ја не бих мерио ова и прошла времена.

Када гледамо кроз призму вечности - онда је све само један тренутак. Такође, свако ће одговарати за оно што је чинио и радио. Једина разлика је што данас имамо далеко више ствари које нам одвлаче пажњу. Али, све је ствар личног избора. Имамо могућност да бирамо шта хоћемо, а шта нећемо. Једноставно је. То морамо пренети и на нашу децу и друге ближње, тако да када они дођу у неко искушење или незгодну ситуацију, знају да направе прави избор, да попију воду са правог извора, јер ће им све остало бити бљутаво.

ГЛАС: Активни сте и у неким другим областима, па и у онима које су у вези са друштвеним и информативним мрежама. Откуд потреба да се и с тим бавите те да својевремено покренете и канал "Грађанско новинарство"?

ДАНИЧИЋ: То је проистекло из моје жеље да разговарам са паметним и ученим људима. Да их слушам и видим како су други ишли кроз живот и исправљали своје кораке. То су обично људи који имају путању, која повезује неке тачке у животу. И у тим разговорима покушавам да сазнам и докучим како је рецимо неко постао песник, сликар или свештено лице те како је дошао до Бога. Све је настало из неке моје себичне жеље да учим и растем, али је касније попримило и друге димензије, јер су људи почели да то гледају и слушају у све већем броју.

ГЛАС: Од оних које сте у својим емисијама угостили ко је на Вас оставио најјачи утисак?

ДАНИЧИЋ: Има их доста, али ако бих баш морао неког да издвојим, онда је то сигурно покојни сликар Милан Тучић. Наравно ту је владика Иларион, с којим сам имао изузетно инспиративан духовни разговор, али је на мене велики утисак оставио и отац Рафаело. Према неком мом скромном мишљењу, он је најумнија личност данашњице и изузетно ми је драго што сам имао прилику да с њим разговарам један на један.

Прошлост и будућност

ГЛАС: Гдје себе видите за пет или десет година?

ДАНИЧИЋ: Не желим да гледам тако далеко. Што би се рекло - сваком дану своје муке доста. Али и радости. Идем из дана у дан, устајући са захвалношћу новом дану. Не желим се освртати у прошлост, али и ништа не тражим од будућности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.