Dalibor Daničić za "Glas" : Iza sebe treba ostavljati tragove, a ne mrlje

Čovjek tokom svog života treba da iza sebe ostavlja tragove, a ne razne mrlje. I to se odnosi na svaki segment života. Biti dobar roditelj, komšija, prijatelj i radnik pomoći će da se kroz život ide ne pogrbljenih, već pravih i uspravnih leđa.

Kaže ovo u intervjuu za "Glas Srpske" diplomirani profesor fizičkog vaspitanja, kondicioni trener, ali i poznati srpski ultramaratonac Dalibor Daničić, koji je još prije desetak godina osnovao pokret "Ultra trkač Srbija", kroz koji besplatno pruža podršku i pripreme ljudima koji žele da unaprijede svoj fizički i mentalni potencijal.

- Mislim da ljudi dostaju mrljaju, svesno ili nesvesno prave greške u koracima, koje onemogućavaju da normalno prohodaju. Da bi to popravili, treba posvetiti pažnju svakom pojedinačnom koraku, da bi mogli što lakše i bezbrižnije da prolaze kroz život - navodi Daničić.

U nastavku razgovora s ovim ultramaratoncem, čiji rad nije ograničen samo na treninge, već obuhvata i druge sadržaje koji inspirišu lični rast i razvoj, i to ne samo fizički, već i duhovni, Daničić objašnjava kako je uopšte došlo do toga da počne da trči ultramaratone, šta tokom tih poduhvata preživljava, ali i zašto je kao jedan od motivacionih slogana uzeo rečenicu koju je svojevremeno izgovorio vojvoda Živojin Mišić.

GLAS: Kako je došlo do toga da postanete ultramaratonac te koliko Vam je to pomoglo u spoznaji samog sebe?

DANIČIĆ: Svakom čoveku je data mogućnost da se aktivno kreće. To je jedan od načina da stignemo do nečega, da li do nečega fizičkog ili, recimo, duhovnog. Sve je lakše kroz aktivno kretanje. Kasnije to pokaže i samo vreme. Oni koji to prestanu, pokazalo se, "umiru".

 S obzirom na to da sam studirao fizičko vaspitanje, prvo sam se zainteresovao za maraton, ali onda i za takozvani ultramaraton, gde su mi posebno bili interesantni oni planinski.

Tokom tih trka čovek ima sasvim dovoljno vremena da bude sam sa sobom, da razmisli o mnogim stvarima i vidi gde je u današnjem svetu. Obično tu bude i raznih pregovora sa samim sobom, koji se dešavaju u glavi. U suštini sve se svodi na to da li ti nešto hoćeš ili nećeš. Nema tog treninga koji te može za sve pripremiti i obučiti. Jednostavno ako si u glavni načisto, uradićeš zamišljeno.

GLAS: Na Vašem viberu nalazi se slika na kojoj nosite majicu sa natpisom: "Ko sme, taj i može".

DANIČIĆ: Tu rečenicu sam uzeo kao svojevrsni slogan kada sam došao na ideju da besplatno organizujem treninge za sve oni koji žele da se bave ultramaratonom. To je u stvari slogan vojvode Živojina Mišića, s kojim sam želio motivisati ljude. Imamo toliko ljudi iz naše prošlosti koji su za sobom ostavili neizbrisiv trag i trebalo bi da se zagledamo u njih i pokušavamo da budemo bar bleda kopija.

GLAS: Koja trka, odnosno poduhvat, Vam je ostao u posebnom sjećanju i zbog čega?

DANIČIĆ: U pitanju je najteža planinska trka. Staza koja se mora pretrčati dugačka je oko 350 kilometara, sa 30.000 metara vertikalnog uspona, koji se napravi kroz pedesetak sati kretanja, odnosno trčanja, što je neki limit. Ta ruta se nalazi u italijanskom delu Alpa. To nešto je najbrutalnije kroz šta sam do sada prošao i to tri puta. I dalje ću se vraćati dok god me služi zdravlje i volja. I nisu tu sporni kilometri koji moraju biti pređeni, već najveći problem predstavlja sam uspon, koji kada se prevede, odnosno uporedi, iznosi kao tri Mont Everesta.

Dodamo li tome i vremenske uslove, kada tokom dana temperature idu i preko 30 stepeni Celzijusa, noću idu u minus, a bude dana i sa kišom, ali i snegom, onda verovatno možete zamisliti kakvom pritisku je izloženo ljudsko telo ultramaratonca na ovoj izuzetno zahtevnoj ruti.

GLAS: O čemu čovjek razmišlja tokom tih nekoliko stotina kilometara napornog trčanja te koliko to jača i njegov mentalni sklop?

DANIČIĆ: To je stalna borba čoveka sa samim sobom, mislima i primislima. I upravo u takvim situacijama možete videti koliko ste u stvari mentalno jaki. To je vrlo teško opisati, jer se radi o jednom ratu u glavi. Tokom ovih ultramaratona vrlo često razmišljam o Bogu. Kada se završi jedna trka i kada se čovek vrati u realnost, svi ostali problemi sa kojima se suočite budu u stvari smešni. I to je neko moje iskustvo, ne znam kako je to sa drugima.

GLAS: Pomenuli ste da organizujete treninge za one koje se žele baviti ultramaratonom ili bar probati. Otkud ta potreba?

DANIČIĆ: Radi se o jednoj vrsti pokreta. Nismo nigdje registrovani. Tri puta sedmično održavam besplatne treninge na Košutnjaku i mogu doći svi koje interesuje trčanje. Mislim da je kroz vrstu zajednice do sada dosta dobrih stvari urađeno. Obnovili smo isposnicu u ovčarsko-kablarskoj klisuri i kamp u Crnoj reci. Moram pomenuti da su ovi treninzi i druženja iznedrili 18 brakova. Znači radi se o jednoj zdravoj zajednici, koju sve više ljudi prepoznaje.

GLAS: Iako ste ultramaratonac, jednom prilikom ste rekli da veće daljine prelaze duhovni ljudi sjedeći u mjestu nego oni koji trče po planinama.

DANIČIĆ: Kada sam to rekao mislio sam pre svega na monahe i svetogorce. To što oni prođu tokom svog života, to je ozbiljni ultramaraton sam za sebe. Radi se o velikim duhovnim vertikalama, koje mi obični ljudi možemo teško da shvatimo.

GLAS: Koja je uopšte Vaša životna filozofija?

DANIČIĆ: Moja jedina životna filozofija - Hristos vaskrse. I to nije nešto s čim se rukovodim, već sam zagledan u to. Sve drugo me ne interesuje. Kako Bog da, tako će i biti.

GLAS: Sebe smatrate hrišćaninom u pokušaju. Možete li pojasniti?

DANIČIĆ: Istina. Svako jutro se budim i pokušavam da budem dostojan hrišćanin. Zagledan u slike vremena, želja mi je da budem bleda kopija koja će bar malo zasijati u ovom vremenu.

GLAS: Ako se ne varam Vaš kum je episkop toplički Petar. Kako je došlo do toga da Vam on kumuje?

DANIČIĆ: To prijateljstvo vučemo još iz studenskih dana. Studirali smo zajedno i pje nego što je doneo odluku da ode u manastir uspostavili smo jednu vrstu duhovne veze. Šta mi znači to kumstvo? Pa veliku stvar. Istina nisam više toliko slobodan pred njim kao nekada, dosta sam obazriviji, jer on sada nosi daleko veći krst i breme na svojim leđima. Kumstvo? To je veliki blagoslov za mene i porodicu, ali i celu zajednicu u kojoj živim. Mislim da nas njegove molitve nose i ne daju da padnemo te čuvaju od nekih eventualnih grešnih misli i dela.

GLAS: Koliko je duhovnost bitna u današnjim smutnim vremenima kada smo izloženi raznim udarima i kada svijet polako postaje jedna vrsta Orvelove životinjske farme?

DANIČIĆ: Mislim da su svaka vremena manje-više slična. Samo u prošlom veku imali smo dva svetska rata, ali u isto vreme Srbi su imali i dva neviđena svetitelja, kakve svet nije video - vladiku Nikolaja i episkopa Justina. Tako da ja ne bih merio ova i prošla vremena.

Kada gledamo kroz prizmu večnosti - onda je sve samo jedan trenutak. Takođe, svako će odgovarati za ono što je činio i radio. Jedina razlika je što danas imamo daleko više stvari koje nam odvlače pažnju. Ali, sve je stvar ličnog izbora. Imamo mogućnost da biramo šta hoćemo, a šta nećemo. Jednostavno je. To moramo preneti i na našu decu i druge bližnje, tako da kada oni dođu u neko iskušenje ili nezgodnu situaciju, znaju da naprave pravi izbor, da popiju vodu sa pravog izvora, jer će im sve ostalo biti bljutavo.

GLAS: Aktivni ste i u nekim drugim oblastima, pa i u onima koje su u vezi sa društvenim i informativnim mrežama. Otkud potreba da se i s tim bavite te da svojevremeno pokrenete i kanal "Građansko novinarstvo"?

DANIČIĆ: To je proisteklo iz moje želje da razgovaram sa pametnim i učenim ljudima. Da ih slušam i vidim kako su drugi išli kroz život i ispravljali svoje korake. To su obično ljudi koji imaju putanju, koja povezuje neke tačke u životu. I u tim razgovorima pokušavam da saznam i dokučim kako je recimo neko postao pesnik, slikar ili svešteno lice te kako je došao do Boga. Sve je nastalo iz neke moje sebične želje da učim i rastem, ali je kasnije poprimilo i druge dimenzije, jer su ljudi počeli da to gledaju i slušaju u sve većem broju.

GLAS: Od onih koje ste u svojim emisijama ugostili ko je na Vas ostavio najjači utisak?

DANIČIĆ: Ima ih dosta, ali ako bih baš morao nekog da izdvojim, onda je to sigurno pokojni slikar Milan Tučić. Naravno tu je vladika Ilarion, s kojim sam imao izuzetno inspirativan duhovni razgovor, ali je na mene veliki utisak ostavio i otac Rafaelo. Prema nekom mom skromnom mišljenju, on je najumnija ličnost današnjice i izuzetno mi je drago što sam imao priliku da s njim razgovaram jedan na jedan.

Prošlost i budućnost

GLAS: Gdje sebe vidite za pet ili deset godina?

DANIČIĆ: Ne želim da gledam tako daleko. Što bi se reklo - svakom danu svoje muke dosta. Ali i radosti. Idem iz dana u dan, ustajući sa zahvalnošću novom danu. Ne želim se osvrtati u prošlost, ali i ništa ne tražim od budućnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.