Црква под плаштом сњежне бјелине

ВИШЕГРAД - Људи се завукли у куће, стока провирује из штала, а сеоски пси завијају као пред неку велику невољу. Гране дрвећа отежале под бременом, а снијег пршти и шкрипи под гуменим чизмама.

Овако изгледа зима у селу Вагану, надомак Добрунске Ријеке код Вишеграда.

Монах Серафим из манастира Добрунска Ријека, поранио и онако витак и погурен, отежалог корака жури уз узбрдицу. Поглед му је некако замишљен док отвара вратнице, украшене леденицама, а пара из уста му избија док "помоз' Бог" говори сељацима, који га, по обичају, зову у топлу кућу на врћу ракију, у рерни печене кромпире и комад пршуте из посјека, који се њише у сушари.

Монах се љубазно захваљује сељаку, отресајући нахватане грудвице снијега са ивица мантије и трљајући промрзле руке објашњава му "да има пуно посла и да мора што прије стићи до цркве брвнаре у селу Вагану, да види је ли све у реду, да запали свијећу и кандило, јер је уочи недјеље православног празника".

Иза храстова шумарка најзад поглед пада на цркву брвнару, која изгледа као да је спљоштена под тежином снијега. Брава шкрипи док је помодреле руке монахове откључавају а унутра, у храму, полутама и свјетлост са икона.

- Кад је турска војска освојила утврђени град Добрун, монаси из добрунског манастира су, носећи са собом драгоцјености и реликвије, побјегли у планине. Уз вјерујући народ, овдје на овом пропланку изградили су скромну цркву брвнару, да се имају гдје, кријући се од освајача, Богу молити - почиње причу монах Серафим.

Монасима ни овдје није било сигурно, па су бјежали даље у планину, али ова грађевина од лучевих дасака, дјело неимара, одолијевала је недаћама.

- Легенда каже да је Ваган некад било насељено и напредно село, а монаси из манастира добрунског су од њега до порте храма изградили мљековод. Биле су то у дрвету издјељане чесме, у које је на врху планине сипано млијеко и дочекивано у храстове чаброве у Добруну - прича Серафим.

И док монах сједећи на клупици пред старом светињом прича гледајући у даљину, кроз шљивик се пробија сељак Крста Ђуровић, човјек који је задужен да бди над храмом у свако доба дана и ноћи.

- Било је времена, а то су она ратна, кад монаси овдје нису могли доћи. Онда је моја бака долазила у цркву, кадила је мјешавином воска, смоле и планинских трава. Посебно се дуго задржавала пред иконом Светог Јована Крститеља, за коју је говорила да је најстарија и "да је штошта преживјела да би се сачувала до данашњих дана" - испричао је Ђуровић.

И док монах Серафим, послије братског поздрава са чика Крстом, полако жури низ стрмину, снијег се спушта са планине. Ускоро ће његови трагови запасти у бјелину, а црква брвнара, ушушкана у сњежни огртач, дуго ће чекати свог монаха и чувара ове светиње.

Манастирски конак

 Манастир Светог Николаја из Добрунске Ријеке започео је градњу манастирског конака поред цркве брвнаре у Вагану. До сад су завршени грађевински радови на првом спрату, а према ријечима архимандрита Јована Гатовића, игумана манастира у Добрунској Ријеци, планирано је да се у конацима оснује манастирска дуборезачка радионица за израду икона, иконостаса и других црквених реликвија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.