Чекајући Милоша

ВИШЕГРAД - За породицу Тодоровић из села Велетова вријеме је стало 7. новембра 2007. године када је на обали Дрине у Вишеграду нестао њихов син Милош, деветогодишњи дјечак, ученик трећег разреда Основне школе "Вук Караџић".

На стотине бесаних ноћи и дана за ове сиромашне људе из забаченог вишеградског села прошло је у ишчекивању добрих или лоших вијести о дјечаку којег неизмјерно воле.

На окамењеним лицима ове породице више се не читају налети емоција, сузе су давно пресахле, а поглед остао укочен, упрт кроз прозорско окно у брдо Тетребицу, у невидљиву тачку на плафону или натруо патос од у жуто префарбаних лучевих дасака.
Са усана чланова ове несрећне породице као ехо над столачким висовима по стоти пут одзвањају ријечи истих мисли.

- Све смо учинили да нашем сину Милошу буде боље, спасили смо га свакодневног пјешачења до десетак километара удаљене школе у Добруну, гдје је двије године ишао, а пратила сам га, јер није смио сам кроз шуму или путем којим јуре аута - прича мајка Слађана, држећи у крилу другог сина Гаврила.

Она подсјећа да је са Митром изнајмила стан на обали Дрине у Вишеграду како би дјетету школа била ближе, да је хранилац породице лакше долазио до посла надницом, да је дијете вољело лопту, да се играло на обали ријеке...

- Кад су ми јавили да се утопио у Дрини, нисам могла повјеровати. Тражили су га данима, ровили ријеку уздуж и попријеко, а ја сам се молила Богу и говорила у себи "Није ту мој Милош, он је негдје одлутао, доћи ће да обрадује мајку, да му дам спремљену школску торбу са књигама и ужином која се од дана нестанка окаменила" - прича Слађана.

Митар, хранилац породице, у којој нико није никад био запослен, а није ни сада, прича да се послије сазнања да ни рониоци, ни полиција, ни рибари, нико... нису пронашли тијело његовог сина одлучио да напусти изнајмљену кућу у граду и врати се свом Велетову.

- Никад нисмо престајали да тражимо наше дијете. Писали смо по новинама, говорили на телевизији, помагали нам многи добри људи, али узалуд. Кад су исушивали језеро низводно од Вишеграда у кориту Дрине смо га тражили. Џаба, ни трага ни гласа. Помишљали смо да је отет као бијело робље, свашта смо мислили… - прича избезумљени отац Митар.

Бака Марија ништа не проговара. Гледа око себе а не види, слуша а не чује, вјерује а не може да повјерује. Хучи велетовски поток у близини као да мутном водом жели да отјера тугу испред Тодоровића прага.

У засеоку Кула, у долини, мрак прије покуца на прозоре него у осталим сокацима села Велетова. Сумрак се навлачи као копрена на очи, да Тородовићима замрачи мрачне мисли и да их бар за часак отргне од суморне свакодневице.

Отац не губи наду

- A Милош се није утопио, кажем вам ја, он је нестао, уздам се у Божију помоћ да ће се уз ову ливадицу поред воденице појавити мој син. Купићу му љепшу лопту него ону која је пронађена на обали Дрине, кад су рекли да се утопио. A овдје је ширина, па нек се игра до миле воље, нећемо му више бранити... - говори Митар.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.