Ћамил вјеран газди

ЉУБИЊЕ - Топло је прољећно поподне у Горњем Градцу код Љубиња. Бехарају џанарике, а и црни трн се осипа бијелим цвијетом.

На бријегу, на звонику камене црквице Светог Илије, заштитника сточара, лијено ћути пар врана, загледан у Пелинковац и небеску плавет сјевера са два-три бјеличаста облака. И овце су мирне, заузете свјежом, сочном пашом, доље под бријегом, на Браћевцу.

Из пепела давно згаснуле ватре, што ју је без стварне потребе, више по пастирској навици, заложио између два камена, под шуштавим старим лишћем храста, повремено се прене и дигне праменчић дима, па расточи у млаком ваздуху... Чучећи, Ћамил штапом шара само њему видљиве кругове по младом травњаку, и прича:

- Име ми је Ћамил Љубијанкић, тридесет и четири су ми године, из Коњодора сам код Бужима, тамо из Цазинске Крајине. За Бужим сте можда чули, за Коњодор сигурно нисте, а у њему, у том Коњодору, завршио сам осам разреда основне школе... Онда се заратило. Запријетила глад. Одем у сусједно село Бајрамовиће да чувам овце, али нађоше ме и мобилисаше... Прође рат, остадох жив, што је најважније... Послије прихватих понуду да идем у Сарајево, да будем професионални војник у Федерацији БиХ - и остадох три године. Онда, како не имадох школе, ни шансе да даље останем, узмем отпремнину од 10.000 марака, па назад у Коњодор. Добро кажем: бићеш сточар, али свој. Купим двадесетак оваца од отпремнине. Међутим, не даде се... Мајка Хајра тежак дијабетичар, стриц Смаил који живи с нама стар, немоћан, отац Рашид ми је умро прије 18 година, браћа се разишла по свијету; западох у тешкоће, остатак отпремнине се зачас истопи - а невоље ме натјераше да продам и оно моје мало стадо! И, хајд опет од куће, код другог, па чувај... Скрасих се прво код неког газде Зијада Хоџића у селу Хоџићима. Чувао сам му 200 оваца по планинама између Петровца и Бихаћа. Био добар човјек, исплатио ме по договору... Aли куд ћу, у Бужиму је тешко, претешко доћи до ма каквог посла... A невоље код куће тим признањем не можеш отклонити. Сазнадох, преко познаника, да фармер Зденко Влахинић из Хрватске Костајнице тражи чувара говеда и ја право у Хрватску. Не бојим се, наравно, нема ни разлога - никоме зла нисам учинио... Остао сам 11 мјесеци, чувао му 21 краву... Растадосмо се, послије истека договора. Зденко задовољан што сам посао обавио и боље него што се надао, ја забринут - куд даље...

И тако се дознајемо под сводом плавог херцеговачког неба Ћамилов живот и даље одвијао од стада до стада, од једне до друге босанске планине.

- У Херцеговини - додаће након што обиђе стотињак оваца и седамдесетак јагањаца - никад прије нисам био! Из оно мало школе знао сам да је кршевита, сунчана. О људима, ништа... Aли, кад ми је комшија Сеад Кишметовић, звани Лауда, који је радио у Требињу код Драгана Турањанина, казао да Драганов пријатељ Раденко Пешут из Горњег Градца код Љубиња тражи овчара, одмах сам пристао. Ни у овом послу данас нема чекања, ни оклијевања... Нећеш ти, хоће други. Одмах сам закључио да је газда Раденко озбиљан: поручио ми је да узмем такси од Стоца до његове куће, 25 километара, да ће он платити! Договорили смо се за три мјесеца чувања, а, ево, већ једанаест мјесеци сам овдје.

Како?

Прво су договор продужили. A кад је Раденко Пешут у октобру морао у Београд, на лијечење, бринуло га је и како ће његова сестра Даница сачувати краве и велико стадо оваца. Но, Ћамил је казао:

- Нећу вас оставити. Бићу са стадом, све док не оздравиш... У ствари, док ме требате!

Због овог се међу њима развио знатно друкчији однос, па и Раденко Пешут о свом овчару говори бираним ријечима, с пуно хвале и људске захвалности. Задовољан је и Ћамил:

- Плаћа ме редовно: 500 марака мјесечно, плус храна и спавање. Умјесто цигарета пушим љубињску шкију - за цигаре ми тако оде највише 15 марака мјесечно! Одвезе ме газда гдјекад до Стоца, па уштеђевину ставим на књижицу. Немам неких посебних жеља, међутим, хтио бих да се једном, кад се вратим у Коњодор, окушам у козарству... Знате, да будем свој... Имам ја и удату сестру Нурфију и два брата, оба зидара: Нурија је са женом и дјецом одавно у Копру у Словенији, Мумин, неожењен, у Задру...

У Пешута ме чека вечера...

Свако живи свој живот... Ја сам вам на неки начин, ето, интернационални пастир! Нисам тужан због тога што устајем у шест ујутро и враћам се у сумрак, што ми понекад кише и вјетрови напакосте. Знам: у Пешута ме чека вечера, послије вечере кафа. Онда легнем, размишљам куд сам све овуда чувао; понављам имена: Рулићи, Чаваш До, Плана, Кулаве, Трлова Главица, Зуруше, Букови До... И сањам... Да, то заиста сањам: видим себе са стадом коза у Коњодору, насмијаног... Буде ми топло и пријатно...

...И, надам се да ће једном то бити - моја стварност. Да ћу бити срећан, и свој. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.