Благојевић: Злочини попут оних у Возући нису почињени нигдје у БиХ

Оно што су припадници такозване Армије РБиХ радили заробљеном српском цивилном становништву и војницима Војске Републике Српске из Возуће није виђено ни у најгорим хорор филмовима. То су невјероватни злочини, а за све постоје и чињенице, казао је "Гласу" предсједник Завичајног удружења Завидовићана из Добоја Зоран Благојевић поводом три деценије од егзодуса Срба из Возуће.

Благојевић, који је био и начелник штаба Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде из Возуће, навео је да је пандан Сребреници управо Возућа.

- Обезглављивали су заробљене војнике и одсијецали им дијелове тијела. Нема тежег злочина од онога у кампу одреда "Ел муџахедин".  Да су српски борци у Сребреници нешто тако чинили, бошњачка страна би то  објелоданила и на сва звона би се то знало - казао је Благојевић који наводи да би обиљежавање 10. септембра требало да буде уведено у календар датума од републичког значаја јер је питање до када ће Удружење моћи да подсјећа на егзодус Срба из Возуће.

ГЛАС: Навршавају се три деценије од егзодуса Срба из Возуће. Како данас гледате на све те догађаје?

БЛАГОЈЕВИЋ: У том егзодусу протјерано je комплетно српско становништво из Возуће и јужног дијела Озрена и то из 30 села. Када говоримо о бројевима, то је 1.920 породица и 7.680 чланова. Оно што је значајно за тај простор јесте да српско становништво на њему датира из краја 13. и почетка 14. вијека. О томе свједочи манастир Свете тројице из тог периода и једна црква у Стогу надомак Возуће  из 1928. године. Дакле, говори се о вјековном постојању Срба на том подручју. Међутим, уништавање Срба кренуло је са Другим свјетским ратом, па је на подручју Возуће у том рату страдало око 1.600 Срба и тада су попаљени сви објекти. Међутим, комунистичка власт тада је вратила српско становништво на тај простор и настављен је живот. Међутим, та идеологија је настављена и у протеклом рату. До 1992. године протјерано је комплетно српско становништво са простора Зенице, Жепча, Завидовића, Бановића. Дакле, очишћено је све око Возуће и 1992. године једна од офанзива била је управо на Возућу да се протјера и тамошње српско становништво. Одолијевали смо свим офанзивама до 1995. године и то до 10. септембра те године. Прије тога Алија Изeтбеговић дао је приоритетни задатак да се Возућа и тај простор мора очистити од Срба како би они имали путну комуникацију од Тузле преко Бановића кроз Возућу, даље ка Завидовићима, Жепчу и Зеници. Три деценије су прошле, а повратак у Возућу је сведен на статистичку грешку. На своја огњишта вратило се тек неколико људи, углавном старијих. Треба напоменути да ни манастир, који датира с краја 13. и почетка 14. вијека, још нема струју. Волио бих да видим да ли на простору Републике Српске постоји иједан вјерски објекат у данашње вријеме, а да нема струју. Тужно је и да након 30 година и даље тражимо 129 бораца Војске Републике Српске. Од 2008. године, када је процес тражења несталих пребачен са Републике на Институт за нестала лица БиХ, ништа се није помјерило са овог броја.

ГЛАС: У публикацијама су забиљежене и Ваше ријечи да је оно што је рађено на Возући већи злочин од оног у Сребреници. Са каквим се злодјелима сусретало српско становништво?

БЛАГОЈЕВИЋ: Једини пандан за Сребреницу је Возућа. Нисам то рекао случајно, већ на бази чињеница. У мају 1993. године једна диверзантска група упала је у једно село са обода Возуће и заклала двије баке, и то Ковиљку Пашалић и Бранку Павловић. Такав злочин нисам видио ни у Хичкоковим филмовима. Ријеч је о стравичним сценама. У офанзиви 1995. године простор Возуће напало је 23.000 припадника војске такозване Армије РБиХ. Из правца Тузле неких 9.000, из Зенице, односно Трећег корпуса којим је командовао Сакиб Махмуљин између 12.000 и 14.000 припадника. Заробљена су тада 64 припадника Војске, а међу њима и пар цивила и три жене. Ти заробљеници предати су одреду "Ел муџахедин" и одведени у њихов камп надомак Завидовића. Постоје живи свједоци који су говорили у документарном филму "Љуби брата". У том кампу одсјекли су главу стрицу жене која је заробљена, и то испред ње, а након тога су позвали остале заробљенике и давали им тако одсјечену главу и тражили да љубе брата. Сутрадан су исто урадили и оцу жене чијег су  стрица дан раније обезглавили. Одсијецали су дијелове тијела заробљеницима. Нема тежег злочина од онога у том кампу.  Да ли су српски борци у Сребреници нешто тако чинили? Да су то радили, бошњачка страна би то објелоданила и на сва звона би се то знало. Нема тога. Пандан Сребреници је Возућа. Да је то тако, знао је и Хаг. Расим Делић је осуђен на три године, а командат трећег корпуса Сакиб Махмуљин је осуђен на осам година затвора. Не издржава казну, али је правоснажна због злодјела које су чинили на простору Возуће.

ГЛАС: Делић је преминуо прије него што је дочекао правоснажну пресуду, а Махмуљин је након пресуде побјегао у Турску.

БЛАГОЈЕВИЋ: Био сам скептичан да ће уопште и бити осуђен. Махмуљин и Алија Изетбеговић били су упознати са сваким обезглављивањем припадника Војске РС и са свим што се дешавало у кампу. Бошњаци су стали иза својих војника и старјешина. Све су чинили да не дође до пресуде. Међутим, унапријед је вјероватно било договорено да га осуде, али и да ће му бити дозвољено да оде из земље. Он је за њих "бранилац БиХ", тако да не постоји нада да ће он одслужити казну на коју је пресуђен.

ГЛАС: Како живи мали број повратника на простору Возуће?

БЛАГОЈЕВИЋ: Јако тешко. Они преживљавају. Било који проблем је немогуће ријешити. Једноставно не желе. Чак смо након посљедњих избора упутили и једно писмо начелници Завидовића, да ступимо у контакт са њима и да разговарамо, али нико нам није ни одговорио. Све и један повратнички објекат до сада је био на мети провалника, а неки су и по пет-шест пута били обијени. Поред тога, приватну шуму која се води у власништву Срба сијеку, девастирају и извозе. Реновирање путева у оним мјестима гдје живе Срби је непознаница. На подручју Возуће постоји и 11 православних гробаља, а доћи ћемо у ситуацију да се покојници неће моћи сахрањивати тамо.

ГЛАС: Постоји ли нада да посмртни остаци припадника Војске РС који се воде као нестали буду пронађени?

БЛАГОЈЕВИЋ: Тешко је пронаћи тијела оних који су погинули од метка јер су то велики простори. Другачије је са онима који су заробљени живи, као што је ријеч о 64 припадника Војске Републике Српске о којима сам говорио. То се зна именом и презименом ко их је заробио, зна се ко је био командант батаљона. Они су предати одреду "Ел муџахедин". Дакле, ти који су били ту знају тачно и гдје су погубљени и покопани борци Војске Републике Српске. Они су их прекопавали из тих гробница на друга мјеста и сасвим сигурно се зна гдје је то. Тужилаштво, када би сада хтјело, може да позове те особе које су биле ту и да их пита гдје су они које су држали као заробљенике, а који се воде као нестали и дан-данас. Међутим, неће. Воде се и тиме да је добар дио њихових сродника већ умро, а и остали нестају. Иде се ка томе да се о свему једног дана неће ни причати.

ГЛАС: Који је програм обиљежавања три деценије од егзодуса Срба из Возуће?

БЛАГОЈЕВИЋ: Академија поводом 10. септембра биће одржана данас (уторак) у сали  Павловић универзитета у Добоју. На дан прогона, 10. септембра, биће организован марш "Стазама егзодуса".  Предвиђено је да учесници из осталих градова дођу до аутобуске станице у Добоју, одакле ће колона аутобуса кренути теренским возилима до Тумара, мјеста на Озрену. На том мјесту постоји и црква, гдје ћемо добити благослов од свештеника. Положићемо и цвијеће јер ту постоји и спомен-капела Другој озренској бригади. Након тога формираћемо колону и кренути да пјешачимо 22 километра дугом стазом егзодуса и то до цркве у Стогу. Ту ћемо у порти цркве, а гдје је у изградњи и спомен-капела на мјесту гдје је била масовна гробница у којој је било 21 тијело, од чега 17 обезглављених, одржати парастос и положити цвијеће и вијенце.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.