Бијела спавачица

Кнежево - Ријека Угар извире под обронцима Влашића. У свом каскадном кориту, стијешњеном каменим блоковима уз пут, до свог увира у ријеку Врбас, сабира воде из мноштва притока, вододерина и планинских врела. Они који је само једном посјете остају дуго омађијани њеном суровом љепотом.

Безбројне каскаде личе на јурњаву бисера који бубре као зрели макови, претапају се један у други, и неокрњени промичу даље између заспалих стијена. У зеленим пјенушавим вировима пастрмка се игра с одразом сунца или орла. У кањону Угра осим шума воде налик на тајанствену музику водених вила, пјева птице и покаткад усамљеног јава дивокозе, ништа се не чује.  То је нека чудна, дивља тишина коју брзо заволите. У његовим кањонима у по бијела дана је мрачно. Личи на угарак. Ваљда је и због тога добио име Угар.

Са магистралног пута Кнежево - Травник пуца видик на стијене које народ овог краја зове Соколине. И само име каже да су овдје некад царовали соколови. Данас су ове стијене станиште орлова и других птица, а могу су видјети како се по њима пентрају дивокозе.

- Некад их је било далеко више, али у недостатку хране и пуцњаве током рата, разбјежали су се - прича нам Јуре Јуришић. Он је као дјечак, а и данас обилази и завирује и пећине стијена са обје стране Угра. Испод стијена Соколине назире се висока камена скулптура. Њен облик и необичан положај одмах падају у очи. Издалека подсјећа на жену у сагнутом положају која, као да носи терет на леђима или нешто тражи.

Са обје обале Угра имају своје легенде које се подударају у једном да је у селу изнад тих стијена живјела нека жена. Била је лијепа, али богохулна. Није поштовала свеце. Једном на завјетни дан села она је радила неке послове у кући. Када су је упозорили, она је уз смијех изговорила погрдне ријечи о завјетном свецу. Одједном је настала страшна олуја која је несрећну жену одгурала до врха кањона, одакле се она стрмоглавила у понор. Зауставила се у подножју Соколине гдје се окаменила. Сада самује у дивљини окружена тишином.

- У мом селу постоји прича да су двоје - човјек и жена - радили на неки светац. Вјетар их је бацио на стијене и одатле су се стрмоглавили заједно са колима и воловима. Једно од њих се окаменило - прича Јуре Јуришић.

Симеун Шодаловић је рекао да су покушавали да се испну до камене статуте.

- Горјели смо од жеље да видимо како изгледа изблиза. Они који су успјели причају да је прекрасна. Ја нисам успио. Исувише је стрмо - каже Симеун Шодаловић.

Јуре јој се, каже, ипак приближио. Обишао је пролазе испод ње.

- Ипак, љепша је издалека. У овом кањону, за који кажу да је најљепши и најдивљи не само у Српској него и надалеко, има мјеста гдје људска нога још није крочила. Сем змија, дивокоза и медвједа у те, нетакнуте дјелове природе, нико не залази - рекао је Јуришић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.