Умјетност или ру­гло дијели танка нит

Умје­тност или ру­гло - мишљења гра­ђа­на су по­ди­јељена кад су гра­фи­ти у пи­тању.

Бањалу­ча­ни не спо­ре ова­кав на­чин изра­жа­вања ста­во­ва и по­ру­ка мла­дих, али је про­блем, ка­жу, што су на­тпи­си чес­то увредљиви, не­уку­сни и вул­гар­ни и што ни­чу та­мо гдје им ни­је мјес­то, на фа­са­да­ма.

- Мо­же се ви­дје­ти на де­се­ти­не сми­је­шних и ро­го­ба­тних гра­фи­та у гра­ду. Ми­слим да би ауто­ри ова­квих по­ру­ка тре­ба­ло прво да ра­зми­сле о то­ме ка­ко да пре­не­су свој став. У сва­ком на­сељу, на при­мјер, мо­же­мо да ви­ди­мо сим­бол “ле­ши­на­ра”, ко­ји шаље по­ру­ку да је наш град, град стрви­на. Сма­трам да би тре­ба­ло да иза­бе­ру дру­ги ље­пши за­шти­тни знак - ре­као је Бањалу­ча­нин Ми­ро­слав Ву­чић.

Њего­ва су­гра­ђан­ка Ми­ли­ја­на Ве­сић сма­тра да испи­си­вање гра­фи­та тре­ба ош­три­је кажњава­ти, јер се они оби­чно на­ла­зе на зи­до­ви­ма згра­да, ку­ћа, на клу­па­ма, у пар­ко­ви­ма…

- Не­мам ни­шта про­тив испољавања на­ви­ја­чких страс­ти, али то­ме је мјес­то у спор­тској дво­ра­ни, а не на зи­до­ви­ма згра­да и не­ких ин­сти­ту­ци­ја - ре­кла је Ва­си­ће­ва и до­да­ла да би на­дле­жни тре­ба­ло да обе­зби­је­де по­врши­не гдје мла­ди мо­гу да изно­се сво­је по­ру­ке.

Пре­ма одлу­ци о ко­му­нал­ном ре­ду, за­брањено је цртање и испи­си­вање гра­фи­та по фа­са­да­ма по­сло­вних, стам­бе­них и дру­гих обје­ка­та.

- Ка­зне се кре­ћу од 100 до 1.000 ма­ра­ка за фи­зи­чка ли­ца и од 500 до 7.000 ма­ра­ка за пра­вна ли­ца. Гра­фи­ти, без об­зи­ра на са­држај, тре­ти­ра­ју се ис­то, та­ко да не­ма еви­ден­ци­је ко­ји гра­фи­ти се нај­чеш­ће испи­су­ју, а ко­ји кажњава­ју - ре­као је шеф по­сло­ва Ко­му­нал­не по­ли­ци­је Зо­ран Јањуш.

Пре­ма ри­је­чи­ма со­ци­оло­га Ива­на Ши­ја­ко­ви­ћа, гра­фи­ти су врста кул­тур­ног и ду­хо­вног изра­за ко­је пре­те­жно испољава­ју мла­ђе ге­не­ра­ци­је.

- То је је­дна врста суб­кул­ту­ре. Мла­ди сли­ка­ју­ћи же­ле да по­ну­де ви­зу­ел­ну и ли­ко­вну ал­тер­на­ти­ву на не­ком прос­то­ру, ко­ји за њих пред­ставља нео­пле­мењен циљ. Он их прос­то иза­зи­ва да испи­су­ју гра­фи­те - ре­као је Ши­ја­ко­вић.

До­дао је да пос­то­је и оне гру­пе ко­је же­ле да упу­те не­ка­кву по­ру­ку ко­ја мо­же би­ти ге­не­ра­циј­ска, љуба­вна, али и по­ли­ти­чка. Та­квим на­тпи­сом аутор гра­фи­та же­ли да се су­прот­ста­ви не­кој дру­гој по­ли­ти­чкој гру­пи.

- Ми­слим да су гра­фи­ти за­ос­тав­шти­на про­шлог вре­ме­на. То је кул­ту­ра ко­ја је би­ла акту­ел­на при­је ви­ше од 20 го­ди­на, ка­да је би­ла за­нимљива. У ово ври­је­ме она дје­лу­је ана­хро­но, јер се оно што људи же­ле да изра­зе гра­фи­ти­ма то да­нас ра­ди пу­тем друш­тве­не мре­же. Сма­трам да у да­нашњим гра­фи­ти­ма не­ма ви­ше ни кул­тур­не, а ни ду­хо­вне енер­ги­је, те да пос­та­ју на не­ки на­чин врста бљута­вих оти­са­ка зас­тар­је­ле кул­ту­ре - ис­та­као је Ши­ја­ко­вић.

Он сма­тра да су ауто­ри гра­фи­та по­ма­ло за­лу­та­ли и да не мо­гу да на­ђу свој израз на дру­гим прос­то­ри­ма, по­се­бно у ме­ди­ји­ма.

Фе­но­мен гра­фи­ти

О гра­фи­ти­ма се по­чиње го­во­ри­ти као о озбиљном фе­но­ме­ну се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка, ка­да су се по­ја­ви­ли у гра­до­ви­ма Aме­ри­ке. Би­ли су ус­мје­ре­ни пре­ма за­шти­ти људ­ских и гра­ђан­ских пра­ва. Ка­сни­је се ви­ше ус­мје­ра­ва­ју на со­ци­јал­не и по­ли­ти­чке те­ме. Про­цват до­живљава­ју са хип-хоп кул­ту­ром мла­дих. Да­нас у Њујор­ку пос­то­ји и је­ди­ни му­зеј гра­фи­та у сви­је­ту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.