Прича двадесет пета, једна топла прича

Ово је легендарни наслов из записа Боре Шмита, заклетог Лаушанера и истражитеља људске муке, који ми овдје слободно користимо, јер су и наше намјере да се дотакнемо оне струне која мирује само када нам је добро

СВИ ми знамо да Зеленом планетом походи добро и зло. Знамо, али се опсјетимо само кад нас "почеше". Стара је то игра ђавола и Бога, али је на нама да обзнањујемо. Што скромније то бива - јаче гребемо Васељену...

Ову топлу причу за памћење, забиљежио је Боро Шмит и она је посвећена свим бањолучким Јеврејима, који пострадаше за вријеме Другог рата...

У нашој кући, на ћошку Кајдића сокака и Деспота Стефана, становала је једна сиромашна јеврејска породица, презименом Монтијас.

Глава породице, мајстор Монтијас, имао је обућарску радионицу. Био је једини обућар у нашем крају и не само да нам је поправљао дотрајалу обућу, него је израђивао и нове ципеле, украшавајући их на ђоновима броквицама. И не само што је био вриједан обућар, мајстор Монтијас је био и члан Добровољне ватрогасне чете! Ми, дјеца, највише смо га памтили по његовој сјајној кациги, по ватрогасном одијелу и опасачу на којем је висила сребрносјајна сјекирица.

Кад год би се огласила ватрогасна завијајућа сирена, мајстор Монтијас је напуштао свој посао, облачио ватрогасно одијело, опасао сјекирицу, натукао кацигу и, трчећим кораком низ улицу, журио на зборно мјесто. Ми, дјечурлија лаушка, пратили смо га погледом све до моста на Црквени, док не би замакао иза Aрнаудије. Послије смо нестрпљиво ишчекивали да се мајстор врати и исприча гдје је био пожар и како су га они, ватрогасци, обуздали.

Понекад се дешавало да ватрогасна кола пројуре и нашом улицом, а на њима мајстор Монтијас се једном руком држи за, као од сребра да је, шипку, а са другом за - своју сјекирицу! По повратку је већ у радњи: прво скида своју кацигу, затим опасач са сјекирицом, онда му "мајсторица" на дворишту полива воду да се умије. Онда био он опасао постоларску кецељу, па право пред радњу, гдје ми чекамо да исприча шта је горјело... Дошао рат и Нијемци Мајстор Монтијас је становао у приземљу наше "куће на ћошку". Живио је са супругом и троје дјеце. Мајсторица је била ниска и мршава жена. Вриједна и веома чиста, и педантна домаћица. Стан уредан и све мирише на чистоћу...

Дјеца, Хинко, Ерна и најмлађа Мира, били су онако тамније пути, коса коврџавих и црних. Мени је Мира била најљепша, ваљда јер је била и најмлађа... Онда се одједном све ускомешало. Не идемо више ни у школу. Само је једна ријеч у устима људи: рат! Само још једном отрчао је мајстор Монтијас низ улицу, када су Нијемци напали град из ваздуха. - Срушена је кућа Пубе Нахмијаса! - казао нам је мајстор Монтијас.

И, брже него што смо очекивали, Нијемци уђоше у Бању Луку. Све се промијени. Наша улица се тада зваше Aрнаутпашина. Мајстор, мајсторица и дјеца, добили жуте траке са шестокраком звијездом. Не смију ходати тротоаром, само колском траком...

Убрзо, из града одведоше све Јевреје. Наши Монтијаси остадоше. Ваљда што су сиромашни, или што су само они били међу нама. Родитељи никуд не иду, а дјеца у игри заборавила на траке. Мира и Ерна чувају малог Милорада, код госпође Божице Марковић, а Хинко више чами у кући. Дође једном мајстор Монтијас код нас, да плати кирију, а мој тата га савјетује да скине траку, да не скреће пажњу на себе. Мисли мој оцо да је најгоре прошло... Потраја неко вријеме та ситуација, наступи љето, ми поскидали ципеле. Боси, у Aвдиној доли тјерамо крпењачу, кад неко са моста повика: - Одведоше Монтијасове!!! Напустисмо игру и сви уз улицу.

Пред кућом, мајстор Монтијас загрлио Хинка преко рамена. Мајсторица, онако мала и мршава, клекла на земљу, обје руке спустила на кућни праг, љубећи га и плачући... Нама се грла стегла, очи овлажиле... Ерна и Мира у хаљиницама, бијелим сокницама, дижу мајку са прага: "Хајдемо, мама!"...

Тројица усташа чекају, док један печати врата куће... Окупило се народа, покоји јецај, сузе, уздаси... Не слутимо најгоре... Aли: посљедњи пут мајстор Монтијас, у свечаном ватрогасном одијелу, са сјекирицом о лијевом боку, корача са породицом низ нашу улицу! Пратимо их погледом до моста на Црквени. У неповрат. Пуче глас кроз Лауш: -

Одведоше наше Монтијасове! Кад год, оне недјеље у мају, у Градини палим свијеће и слушам глас рабина у помен убијенима, чиним то за успомену на душе те добре и скромне породице. За Мајстора, Мајсторицу, Хинка, Ерну и малу Миру, најмању и најљепшу! Кућица на ћошку Монтијасови су одведени, кућа са прастаром таблом "Кајдића сокак" остаде празна као душе Лаушана, али настави да свједочи о још неким настамбама и људима.

Иза те куће настајао је, рекли смо, руднички комплекс, гдје се упражњаваху и разни занати и одгајаху чувене занатлије бањолучке. О некима смо писали, али не поменусмо и ове важне мајсторе: Јоја Брандалек и Славко Ћорковић радили су у рудничкој столарији и код њих је занат учио Aлојз Поповић, касније чувени голман "Борца", "Наших крила" и репрезентације Југославије. У ковачници Рудника су били мајстори Владо Марковић, Стјепан Фирић, а касније им се придружио мајстор Душан Познић. У кругу Рудника налазиле су се и коњске штале. Ту су били коњи који су вукли угаљ из окна. Касније су га вукли из Дракулића, за Електрану...

До цесте је била велика сјенара, увијек пуна коњске посластице. Иза сјенаре се налазила једна стамбена зграда у којој је становала породица Ожура, такође службеници Рудника... Све то, називали смо "Рудничка колонија". У кући гдје сада станују Трампе (чувена браћа Миро и покојни Божо), становао је господин Дрекслер са породицом. Он је имао сина кога су, не зна се из којих разлога, звали Шлука. Он је фантастично возио смучке...

Отишао је у партизане са братом боре Шмита, Тихом, јер су заједно ишли у школу. Погинуо је у току рата... До њих, у истој згради, становао је господин Кан. Он је био без једне руке, али је радио као техничар, везан за "Јаму".

Одмах је пришао усташама и био је веома омражен на Лаушу. Ових ниских зграда, које се сада налазе на том простору, није било. Ту су биле баште које су обрађивали становници Колоније. Изнад ових башта била је још једна кућица, коју су звали "барутана", јер се ту чувао барут за потребе рудника. Та зградица је преуређена за стан, па је у њој дуго становао Јовица Тркуља, отац познатог лаушког и бањолучког шахисте Богдана...

У великој згради са "вилама", која и сада постоји, становали су чиновници из Управе рудника. Боро Шмит се сјећа да је у једном стану "живјела госпођа Савић, удовица која је имала дивну кћерку, коју смо звали Беба. Била је парњак мог покојног брата Велимира (обоје су ишли у осми разред Гимназије). Моји су хтјели да се мој Вељо ожени Бебом, али то није ишло. Мој Вељо се заљубио у другу...

Ту је још становао господин Тегелтија, са породицом; у једном од станова живјели су Пензе. Пенза је био службеник Рудника, а његов син Живко се дружио са Миланом Шмитом, братом Бориним. Стари Пенза је први погинуо у Бањој Луци! Са још неким усташама, приликом напада на устанике, који су били на Старчевици...

Ту су још биле породице Јањанин, Вузберг, Ковачевић, Плечко, Освалдић, Цијан, Кан... Касније су дошли Трампе и Лаксови... И један кога су звали Официјал... Надаље се простирала њива, власништво породице Ланг. Биле су ту двије кућице: у једној су живјели Лангови, а у другој зет Ђоко Ђекић, са Ланговом кћерком, односно сестром Драге Ланга. То су откупили Јовићи, који су ту подигли двије велике зграде. Уз њих је и Драган Димитријевић, син Бранков, изградио солидну кућу...

Мали путељак га дијели од кућице Хома Долкса, која још постоји...

Ту су још Ружичкина кућа (коју је наслиједио Стево Курузовић), Љубо и Милан Новаковић, њихова подстанарка Ћурковићка са дјецом... Новаковићи су живјели у новијој кући, која је сада преуређена у спратницу. Иза њих је била повећа њива, гдје су сада изграђене многе куће... Ето, дотле сеже "сјећање" кућице на ћошку, која је све то "пресадила" у памћење нашег наратора, посљедњег крчмара Бање Луке, чија установа добре капљице траје преко 100 година - професора Борислава Шмита. Вива Лауш!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.