Не блиједе слике катастрофе која је опустошила град

Овим ријечима Бањалучанин Синиша Котараш започиње причу о земљотресу који је 27. октобра 1969. измијенио лице града.

- Имао сам девет година. Тога дана сам био сам код куће и читао стрипове када се осјетио први земљотрес. Сакрио сам се под шток врата. Када је престало, сишао сам пред зграду и ту дочекао родитеље. Ту ноћ смо преспавали у “фићи” - рекао је Котараш.

Сутрадан је отац отишао на посао, а он остао са мајком.

- Хтио сам да одем у стан, али мама није дозволила, већ смо отишли до “фиће” да ту доручкујемо. У том моменту је почео велики земљотрес - казао је Синиша. Страховит удар их је оборио.

- Димњак са зграде је пао близу мене, свуда су падале цигле. Чуо сам како вришти и дозива ме. Сјећам се зграде равно од наше која је пукла по средини и “зијева”. Како се отвори, видиш унутрашњост зграде и онда се поново затвори - испричао је Котараш.

Људи су се послије потреса склањали од зграда.

- Отишли смо да тражимо тату. Огроман жуто-црвени дим надвио се изнад Бањалуке. Вратили смо се пред зграду и ту се однекуд створио отац сав крвав. Цигла му је пала на нос. Заплакали смо кад смо га угледали - казао је Синиша.

Војска је убрзо поставила пољску болницу те са полицијом обезбиједила урушене грађевине, хеликоптери су слијетали и превозили повријеђене, а увече су логорске ватре обасјавале ливаду.

- Цијело насеље је било као нека велика породица. Нама дјеци није требало више. Ено војске, ено пушке, ено хеликоптера, какав земљотрес, какви бакрачи. Сјећам се да сам угледао бабу која је пјешке дошла из села да види да ли смо живи - присјећа се Синиша.

Град из тог времена остао му је у сјећању као велико гробље рушевина, које је убрзо почело да ниче из пепела.

- Сјећам се зграде “Титаник” у којој је било највише жртава, Господске и Ферхадије, чији је минарет пао. Постављене су камп кућице гдје су били смјештени станари. Господска је дуго имала дрвене тунеле. Сјећам се помоћи која је свакодневно долазила из цијеле Југославије и свијета. Били су то камиони хране, ћебади, одјеће, обуће. Бањалука је тад показала право заједништво, сви смо помагали једни другима. Читава Југославија се била ујединила - каже Котараш.

Бањалучанка Марија Б. која је тада живјела у Осијеку, казала је да је подрхтавање тла осјетила чак и у Славонији. Чим је чула шта се десило, са “стомаком до зуба” упутила се у родни град.

- Тло је подрхтавало, пси су завијали. Спасиоци су извлачили људе заробљене испод рушевина - испричала је Марија.

Додала је да је тренутна епидемиолошка ситуација тешка, али да се не може поредити са страхотама које је узроковао тај земљотрес.

- Земљотрес се не може избјећи, а вирус корона може поштовањем епидемиолошких мјера - рекла је Марија.

Град су 26. и 27. октобра 1969. погодила четири јака земљотреса. Живот је изгубило 15 људи, док је 1.117 лица било лакше или теже повријеђено. Главни удар десио се у недјељу ујутро, 27. октобра у 8.10 часова, јачине 6,6 степени Рихтерове скале, а дан раније претходила су му два јака земљотреса. Град је остао девастиран, а огромна материјална штета била је причињена на 86.000 стамбених јединица, 266 школских објеката, 152 зграде јавне управе и администрације, 146 културних установа, 133 здравствена објекта и 29 социјалних установа.

Градоначелник

Градоначелник Игор Радојичић рекао је да је земљотрес 1969. имао велике материјалне посљедице и људске жртве, али да је након тога никла нова, модернија Бањалука.

- Период седамдесетих година прошлог вијека је био један од периода највеће градње у нашем граду. Тада су постављени нови стандарди који су поштовани до ратних година - рекао је Радојичић. Он је упозорио да је од почетка рата до данас поново дошло до нарушавања тих стандарда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.