Младен Каран: Слике за бољу будућност

Категоризација међу умјетницима девалвира умјетност. Сваки духовни чин обичног човјека може ме једнако привући као рад било којег свјетски познатог умјетника. Дивим се рељефу на плосци из 1928. на којој је изрезбарен лик светог Николе, рађен вјероватно ножићем.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" академски сликар Младен Карана, из Жуљевице код Новог Града, који годинама живи и ради у Фиренци. Каран ових дана борави у кући у Жуљевици, а каже да се радо враћа у свој родни крај. Домаћа публика имала је прилику да види његове слике у Музеју Козаре у Приједору на изложби "У лавиринту без центра" уз перформанс који никога није оставио равнодушним.

* ГЛAС: Да ли сте извођењем сличног перформанса у Приједору и Фиренци жељели да покажете да ниједна средина није унапријед предодређена за умјетност?

КAРAН: Препознатљивост је један од елементарних услова за било којег ствараоца. Одлазак у перформанс да би се путем говора тијела и боје дошло до неког резултата био је мој мотив за једну такву манифестацију, па сам направио изложбу и перформанс заједно. У Приједору су у перформансу учествовале студенткиње, а у Фиренци балерине. Оне су наступиле уз кореографију познатог америчког кореографа Кејта Феронеа. Током перформанса сам бојом заправо уништио неке моје слике, а и балерине сам зауставио у говору тијела, јер су почеле да падају.

* ГЛAС: Који је основни циљ Вашег перформанса?

КAРAН: Назив изложбе у Фиренци је "Егзистенција". Хтио сам да покажем да када човјек на свом животном путу пролази кроз успоне и падове мора да нађе нови пут. Желио сам да путем боје и балета пренесем поруку људима да смо свјесни да смо пали и да ћемо сигурно успјети да се дигнемо и да наставимо да живимо, онако како мислимо да би требало.

* ГЛAС: Колико сте путем слика успјели да допрете до публике?

КAРAН: Моје слике су у ствари гребани цртежи. То нису цртежи угљем, оловком, пером, него је то једна структурална подлога која је гребана шпахтлом и та огреботина је непоновљива. Она се једноставно не може дотјеривати и не може се постићи допадљивост. Ми имамо одличне цртаче који на врло вјешт начин интерпретирају унутрашњу и спољну  стварност. На Aкадемији, а и послије настојао сам да избјегнем патетичну реторику. Једна линија на великом платну представља женско тијело. То сам радио и за овај перформанс.

* ГЛAС: Боравак у Жуљевици искористили сте за радове на кући. Хоћете ли бити перформанса сличних онима у Фиренци у Вашој родној кући?

КAРAН: У кући неће сигурно, али овдје негдје у овом воћњаку хоће. Размишљам да овдје ставим једну слику и окренем је према небу на врх ораха, који је вјероватно засађен 1850. године. Двије или три ћу ставити уз шљиве, неколико између бресака и крушака. Мој пас ће то сигурно добро чувати, а перформанс ћу направити на покошеној трави.

Завичај и Јапан

* ГЛAС: У којој мјери Вас инспирише завичај?

КAРAН: Када видим ово безнађе и очај људи којима сам окружен, не могу да не саосјећам са њима. Припадам њима, а и да није тако саосјећао бих, јер имам емоција и према људима које су задесили трагични догађаји на Хаитију или земљотрес у Јапану. Ваљда је то људски.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.