Херцеговина - живот на камену

Дабрица се некад поносила са 77 извора и рудником боксита, у коме је радило више од 100 рудара из овог села, али и столачких Дубрава и невесињског Удрежња... Данас опустјели рудник нагриза рђа

Брије априлски вјетар кроз младе пепељасте листиће новоизниклог смиља, кроз бљедуњаво зелене крошње кљенова и остатке кула и тамница средњовјековног града Коштуна. Коштун, Коштур или Каструм (од латинског каструм - логор) над кањоном рјечице Радимље, чија се водена нит одозго једва и назире доље у дубини, зидан је у раном средњем вијеку и спада међу најстарије бх. градове! Са зидинама високим шест, дебелим два метра, дуг 250, а широк 50 метара, са широким опкопом на врху бријега, над кањоном ријеке, одакле пуца поглед у недоглед на све четири стране свијета морао је бити силан град, и ширити силан страх у 10. вијеку - кад је живот ближе небу и орловима значио шансу за дужу биографију од оног уз караванске стазе и богазе куда се мотаху трговци, битанге и сумњиви типови. Данас је Коштун тек костур старе силе и славе, чије посљедње остатке невидљивим зубом крцка вријеме - показујући да је пролазно све што човјек створи мачем и радом, па макар било од гвожђа или камена. Из урушених тамница, сада пуних свјетлости, ђикљају грабовина и повијуше, по остацима кула јуре се острашћени гуштери, док се мисао немоћно напреже да проникне у онај давни живот, његов дух и дах... Па ништа. Осим предања што нам га преноси Драган Гордић: - Овдје је некад столовао чувени Нина од Коштуна, моћ и сила... па отео жену Краљевићу Марку. Разјарени Марко с војском нападе тврђаву, све их растјера и поубија. Ено, тамо је Мједена глава, ту је неки Мједен погинуо. Онамо Јасено са старим гробом, ваљда је ту посјекао неког Јасена или Јасенка... Па и даље, преко ријеке, по врхунцима су гробови с каменим споменицима. Веле да су Маркови војници једног Коштуњанина стигли чак код Ходова, у Дубравама... Елем: Марко Краљевић је похарао град! Шта је са женом било нико не спомиње... Нисмо, наравно, у Коштуну да рјешавамо средњовјековне мистерије, већ да с импозантног виса и остатака тврђаве једним погледом осмотримо дабричку котлину, којом су од памтивијека пролазиле значајне трансверзале и каравани од Приморја ка планинској Херцеговини, рачвајући се ту према Невесињу и Мостару; гонећи од југа со и уље, враћајући са сјевера млијечне производе и кожу... У крају смо гдје се, по ријечима др Смаила Кларића, декана мостарског Машинског факултета, који овдје проводи главнину слободног времена, у исто доба "сир купи и смоква бере"! Да би поткријепио тврдњу, професор на свом имању показује младу маслину што сасвим лијепо напредује! Котлина гдје се љубе планински и медитерански вјетрови шокира сваког једноумца што Херцеговину замишља као монотоно подручје суровог и сувог краса. У засеоцима по њој и око ње гргоља тачно 77 извора!!! Маме вас да јој кликнете: "Мала Венеција у кршу"! Па ипак, све те благодети природе Дабрици нису донијеле толико популарности као једно природно богатство - боксит. - Рудник боксита су у априлу 1938. године отворили Владо Пудар из Чапљине и Ђуро Бановић, Црногорац из Пећи. Бановић је био надзорник неког чешког предузећа које је добило дозволу за експлоатацију, Пудар предузимач свих рудника у Херцеговини - сјећа се 85-годишњи Дабричанин Aнђелко Радишић. - Радио је до краја 1940, кад је фермо, због мириса рата који се већ осјећао... Бановић је погинуо 1947. године... И онда, наново, рудник је почео с радом 1. априла 1952. године. Запошљавао је близу 100 радника. И ја сам био међу њима, али сам остао само 11 мјесеци. Повриједио сам се. Кад сам се вратио из болнице нисам отишао тамо, али су послије моји синови постали рудари. Први пут се, додаје Aнђелко, радило само крампама, лопатама и винклом. У другој фази, оној иза педесетих година, дошла је техника, машине... - Прије Другог свјетског рата у њему су сви копачи били из Дабрице. Кад је други пут прорадио, осим нас запослио је рударе из столачких Дубрава, невесињског Удрежња, с разних страна... Рађено је, брате, пуном паром, боксит одвожен у Мостар, да је тако остало Дабрица би била прво село у Херцеговини... Aли, нови рат узе своје... Хм. Питаш је ли ми жао што је све стало, што су машине одозго с копа развучене, што су оне у јами одавно зарђале и неупотребљиве, што су од зграде, у којој је била заједничка амбуланта за рударе и остале Дабричане сада само омеђине. Јест, жао ми је. Aли шта ћу? Ко те пита? Живи овако ако хоћеш, а и ако нећеш то је твоја ствар! И Данило Хербез један је од многобројних бивших дабричких рудара. Данас у два контејнера, у центру села, надомак моста над безименим потоком, држи једину кафану и једину продавницу мјешовите робе за садашњих дабричких 130 Срба, 150 Бошњака и једног Хрвата. О промету у импровизованим објектима вели: - Нема народа... а и народ који је остао овдје нема пара! Танко! Из разговора с неколицином гостију млађих и средњих година, од којих једино Момчило Вукосав не избјегава да се јавно представи, закључујемо: село, ипак, није онемоћало и старо попут већине других по Херцеговини. Осим дјеце која иду у овдашњу четвороразредну школу, те старијих основаца, за које је обезбијеђен превоз до 20 километара удаљене школе "Његош" у Берковићима, у Дабрици је још двадесетак момака од 16 до 40 година! Већина становништва посветила се сточарству. Породице претежно држе од 30 до 50 оваца, по пет - шест крава; понеко к томе дода и козе... У засеоку Маричин Гај живе српске породице Радишића, Хербеза, Смиљанића, Гордића, Вукосава, Јелачића и Пудара, док су у засеоку Брачићи: Гордићи, Медани, Буквићи, Ђурице, Михићи. Осим у Маричином Гају, бошњачке породице живе у засеоцима Миљановица, Бријег и Баџале. Штошта добро је дала Дабрица, штошта добро још у крају са 77 извора има. Aли, оно што никако није добро јесте што се око рудника, доље испод средњовјековног Коштуна, шири она препознатљива бокситна боја. Само што, на жалост, не потиче од новог боксита, него од нове рђе - која и даље гризе остатке рудника. Текст и снимци Жарко ЈAЊИЋ ЗНAМЕНИТИ ЉУДИ У топлом недјељном поподневу, док поглед лијено лута по контурама оног средњовјековног града Коштуна, сједећи пред једином сеоском кафаном, бивши рудари који се одреда баве другим и другачијим пословима, госта ће подсјетити и на неке своје значајне људе. - Из Маричиног Гаја - рећи ће - поријекло вуче бивши предсједник Републике Српске Живко Радишић. У Маричином Гају је рођен покојни Гојко Јелачић, власник чувеног ресторана "Ловачки дом" код Јабланице, познатог по квалитетној јагњетини с ражња. Из Брачића је родом др Славко Гордић, професор, књижевник и јавни радник у Новом Саду, члан неколико НИН-ових жирија за роман године!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.