Ваш аутомобил вас прати и када то не знате: Ко има приступ вашим подацима?

Аутомобил многима представља приватно уточиште - простор за разговоре, позиве и одлазак на мјеста на којима не желе да их други траже.

Међутим, код савремених возила тај осјећај приватности све чешће не одговара стварности.

Повезани системи, камере и сензори могу биљежити много више од брзине и стања мотора. Сајт „Супер регистрација“ пише о томе које податке возила прикупљају, коме их могу прослиједити и шта возачи могу учинити да заштите своју приватност.

"Нови аутомобили су за приватност "ноћне море на точковима" јер прикупљају огромне количине личних података", закључио је један истраживач из Мозила Фондације који се бавио односом произвођача аутомобила према приватности.

Ако мислите да је у питању параноја – нажалост није, јер и званично произвођачи аутомобила објављују у својим политикама приватности да могу прикупљати податке о возачу и путницима, од понашања и психолошког профила, ставова, узраста и пола, интелигенције и способности, до сексуалне активности, биометријских, здравствених и генетских података.

Некада то сазнамо након неког цурења података, а многи и не слуте колико података њихов аутомобил заправо прикупља и дијели.

У овом тексту пишемо о томе које податке савремени аутомобили прикупљају и дијеле, те отварамо питање да ли је уопште могуће заштитити приватност у савременом аутомобилу.

Од аутомобила са путним рачунаром до рачунара на точковима

Не тако давно почели су се уграђивати први путни рачунари у аутомобилима. Давали су увид у просечну и тренутну потрошњу горива, спољну температуру, процену колико возило може да пређе са расположивим горивом у резервоару и можда још нешто.

Већ данас то изгледа као давна прошлост, јер се данас уграђују напредни системи за помоћ возачу (АДАС од Адванцед Дривер Ассистанце Системс) који представљају сложену мрежу сензора, камера, радара и софтвера који непрекидно скенирају, снимају и анализирају возило, околину и самог возача.

Модерни аутомобили данас све више личе на рачунаре на точковима, а рачунари, за разлику од брисача, каиша или свећица, чувају и дијеле податке.

Да ли сте икада размишљали о томе шта тачно прати и снима ваш аутомобил, коме све на крају оде то што забележи и шта можете да урадите поводом тога? Ови подаци дефинитивно не остају само у меморији возила.

Савремена технологија у аутомобилима

Електронских контролних јединица (ЕЦУ) у аутомобилима има већ деценијама, али их је у новијим моделима далеко више него раније: има их у вратима, моторном простору, точковима, а према проценама из индустрије код најопремљенијих возила број иде и до 150.

Исти извори наводе да неки аутомобили генеришу и до 25 гигабајта података на сат, а то су подаци из извештаја који су већ застарели. Колико генеришу данас можемо само да нагађамо.

Неки дио тога представљају безазлени али корисни подаци: температура мотора и кабине, притисак у гумама, рад кочионих система... Проблем почиње када се баци поглед на дугачак списак осталих података које возило прикупља.

Савремени аутомобил има микрофоне за гласовне команде, камере за праћење возача и околине, СИМ картицу и ГПС. Неки модели користе биометријске подакте попут препознавања лица и отиска прста.

Када телефон повежете са инфотејмент системом, ауто добија приступ контактима, порукама и историји локација. Ако возач предуго гледа са стране – на пример у сувозача, ауто га упозорава, што значи да стално проверава где вам је поглед, тј. снима возача.

Све то најчешће има неко лепо и племенито оправдање: безбједност, удобност, хитна медицинска помоћ или помоћ на путу. Са друге стране, постоје и отворена шокантна признања који се све подаци чувају, а некада се за то сазна тек када процуре.

Компанија Нисан Америца у својој политици приватности отворено наводи да прикупља широк спектар података, укључујући и оне који се односе на сексуалну активност, здравствене дијагнозе и генетске информације, али не прецизира на који начин то чини. Наводе да податке о „преференцама, карактеристикама, психолошким склоностима, предиспозицијама, понашању, ставовима, интелигенцији, способностима и афинитетима” потрошача могу да дијеле и продају посредницима у трговини подацима, органима за спровођење закона и другим трећим странама.

Ко је заинтересован за ваше податке?

Подаци имају своју цену на брзорастућем тржишту података. Једна консултантска кућа је одавно проценила да би тржиште података из повезаних возила могло вриједити између 450 и 750 милијарди долара (годишње) до 2030!

Процена је, додуше, касније ревидирана наниже јер је комерцијализација података ишла спорије него што се тада очекивало, али порука је јасна и непромењена: аутомобилска индустрија у вашим подацима види нови извор могућности и прихода.

Многи произвођачи јавно признају да се возачи и путници профилишу, да се процењују њихове психолошке па чак и сексуалне склоности, ставови, афинитети, здравствене дијагнозе и генетске информације.

Како то изгледа у пракси најбоље ће показати конкретни примери. Програм "Smart Driver" компаније Генерал Моторс, који се представљао као помоћ за безбједније возаче, према наводима Савезне трговинске комисије (ФТЦ) бележио је локацију и понашање у вожњи.

Подаци су доспевали до посредника, а они су их обликовали у извештаје за осигуравајуће куће. Када је возач добио поскупљење премије осигурања од 80% постало је јасно да је неко поделио белешке о вожњи (тачније: преко 600 записа сниманих и на сваке 3 секунде).

ГМ је програм укинуо, а ФТЦ је окончао случај обавезујућом одлуком да ГМ не сме да дијели податке о локацији и понашању возача са кредитним бироима и сличним агенцијама, а за прикупљање и дељење података мора да тражи изричиту сагласност возача. Али, ГМ није изузетак...

Истраживање Конзјумер рипортса (Consumer Reports) из 2025. обухватило је хиљаде страна политика приватности и упите упућене ка 15 великих произвођача. Закључак је био такав да готово сви произвођачи који продају возила у САД прикупљају такозване податке о понашању возача, а дио њих се дијели са трећим странама.

Произвођачи углавном тврде да имају сагласност и да податке дијеле само са „поузданим партнерима„, али већина није спремна да наведе ко су ти партнери. Форд је јавно рекао да не продаје податке из повезаних возила посредницима, а Тојота да их не продаје директно, али има повезану фирму која их уз сагласност корисника може прослеђивати осигуравачима.

Процjена које нисте ни свjесни

Стручњаци упозоравају да "driver score" личи на кредитну способност и да може неправедно оштетити возача. У медијима и на друштвеним мрежама кружи друга прича о власнику чији је ауто сваког дана у исто вријеме бележио за длаку "избегнут судар са малим објектом".

И он је добио скупљу премију осигурања, а о својим безбедносним инцидентима је сазнао када је затражио приступ подацима. Испоставило се да је то његова мачка која га је дочекивала кад би долазио кући и паркирао свој ауто.

Сензори не разликују кућног љубимца који се радује власнику и иде му у сусрет од неке реалне ризичне ситуације; алгоритми не знају за овај контекст.

Задирање у приватност и тамо гдjе бисте најмање очекивали

Ројтерс је објавио да су запослени у Тесли између 2019. и 2022. путем интерног система за размену порука међусобно делели понекад веома интимне снимке и слике које су забележиле камере у возилима.

Програм који су користили могао је да прикаже и локацију снимка, што би могло открити где је снимак настао или где власник живи, иако Тесла у свом обавештењу тврди да су снимци анонимни и нису повезани са возилом. Слике су, како се наводи, пролазиле кроз руке радника како би "обучавали" систем за аутономну вожњу. Било је ту и голишавих снимака и слика...

 

Да се не ради о неком инциденту и нестандардном понашању запослених потврђује и случај Тесле у Кини. Због сличних страхова кинеска војска је још прије 5 година издавала препоруке везане за вожњу и паркирање Тесли у војним комплексима, стамбеним насељима војске, а према другим извештајима и у државним предузећима у појединим индустријама.

Озбиљна цурења података и пропусти у заштити нису неуобичајени у ауто индустрији – није усамљен случај да запослени у компанији Тесла радознало гледају снимке забележене камерама аутомобиа, и неки други гиганти као што су Фолксваген или Тојота имају случајева цурења личних података милиона својих клијената.

А за Тојоту је забележно да је имала невероватних 12 политика приватности у току Мозилиног истраживања. Чак и када политика приватности не делује да претерано задире у приватност, питање је колико им је за веровати када знамо да постоји пракса привидног залагања за заштиту приватности потрошача, док се у стварности то не спроводи (тзв. privacy washing).

Тешко је поверовати да се придржавају принципа самоограничења и минимизације података, тј. прикупљања података који су примерени, битни и ограничени на оно што је неопходно у односу на сврху обраде.

Возачи старијих аутомобила могу са неверицом читати о томе докле је то све отишло у "шпијунажи" у последњих 5 година. Мало возача размишља уопште о томе да произвођач аутомобила зна: Где сте били јуче. Са ким сте били. Кога сте све позивали и о чему сте причали … и да ти исти произвођачи аутомобила разрађују планове о томе како што боље уновчити ове податке.

Али, списак се ту не завршава: многи произвођачи јавно признају да се возачи и путници профилишу, да се процењују њихове психолошке и сексуалне склоности, ставови, афинитети, здравствене дијагнозе па чак и генетске информације.

Подразумева се да је путник у аутомобилу дао "пристанак" на обраду личних података самим тим што је ушао у возило. Постоје заиста такви примери, нпр. Субару наводи да се путник сматра корисником, а да се статусом корисника аутоматски прихвата њихова политика приватности.

Такође, поједини произвођачи аутомобила истичу да је обавеза возача да обавести путнике о политици приватности возила.

Већина документованих случајева пропуста у заштити личних података потиче из САД, где је правна заштита података ипак слабија него у Европи, као и предвиђене казне, али то не значи да проблем не постоји и у другим земљама.

Аутомобили које возимо ми слични су или исти као и они у САД, већином од истих произвођача, а не можемо рећи који се подаци шаљу и где без да то неко провери изнутра код сваког произвођача.

Шта реално возач може да уради поводом обраде личних података од стране произвођача аутомобила?

Прегледајте подешавања возила и апликације

Потражите подешавања везана за приватност и неке ставке попут "data sharing", "connected services" или "driver monitoring" и искључите оно што сматрате непотребним. Већина произвођача има и онлајн образац или подешавања приватности у апликацији.

Рачунајте на неки компромис ако искључите дељење. Искључивање прикупљања и дељења података може онемогућити неке функције као што су даљинско откључавање без кључа/картице, аутоматску дојаву о судару или слање брзог позива за помоћ на путу.

Упаривање телефона са возилом

Упаривање нових уређаја најчешће отвара приступ контактима, порукама, локацији, док за слушање музике може бити довољан кабал за пуњење или обична Bluetooth аудио веза. Процените са којим возилом и када желите да делите податке.

Враћање на фабричка подешавања прије продаје

Приликом продаје, обришите личне податке и одјавите повезане налоге. Ако не урадите wipe data или reset to factory settings нови власник може да наследи, примера ради, ваше контакте, омиљене и друге локације.

Прочитајте следећи пут бар сажетак политике приватности прије прихватања услова.

Која су права лица на које се подаци односе према уставу и законима?

У Србији, као и у Европској унији, лице на које се подаци односе има бројна права која би морали испоштовати сви произвођачи и дистрибутери аутомобила.

Да то није само пуста нада или слово на папиру сведочи и истраживање Фондације Мозила: аутомобилски произвођачи и партнери који су удружени у оквиру Рено-Нисан алијансе много се разликују када је приватност у питању.

Док је француски произвођач Рено оцењен као најмање проблематичан (што још увек не значи да је идеалан), јапански Нисан је међу најгорима по критеријуму приватности. Али листа тих лошијих је укључивала и БМВ, Кију, Тојоту… па и Мерцедес који долази са, примера ради, преинсталираним ТикТоком који је и сам проблематичан из угла приватности.

 

према домаћој и европској правној регулативи податак о личности је сваки податак који се односи на физичко лице који га чини одређеним или одредивим, а посебан податак – здравствено стање, вероисповест, националност, политичка припадност, биометријски подаци, синдикално чланство, сексуално опредељење.

Обрада података је скуп свих активних и пасивних радњи са подацима (прикупљање, структурисање, дељење, чување, брисање, уништавање...)

Право на приступ - у пракси ово може значити право на информације о обради и право на копију података који се о вама обрађују. На пример, имате право да упутите питање руковаоцу да се појасне сврхе обраде, врсте података о личности који се обрађују, предвиђеном року чувања или о критеријумима за одређивање тог рока, о примаоцу или врстама прималаца којима су подаци о личности откривени или ће им бити откривени, а посебно примаоцима у другим државама или међународним организацијама. Руковалац је, дакле, дужан да лицу на које се подаци односе на његов захтев достави копију података које обрађује.

Право на исправку и допуну - право да се нетачни подаци исправе, а да се непотпуни подаци допуне

Право на брисање и заборав у одређеним случајевима

Право на ограничење обраде

Право на преносивост података

Право на приговор

Право у вези са аутоматизованим доношењем одлука, на пример да неки алгоритам не донесе неку аутоматизовану одлуку која ствара правне последице или значајно утиче на положај лица на које се подаци односе.

Лице на које се подаци односе има на располагању и институционалну помоћ од стране службе Повереника и може јој се обратити ако нпр. руковалац подацима не одговори на захтев или приговор у року, одбије захтев или приговор без основа или са недовољним образложењем, ако сматра да је обрада незаконита, независно од тога да ли се претходно обраћао руковаоцу, и томе слично.

Нико не тврди да су сензори, камере и повезаност уређаја лоши сами по себи. Исти системи могу да спасу некоме живот када позову хитну помоћ непосредно послије судара или на неки начин спрече да до удеса дође.

Ипак, ове чињенице не умањују значај других људских права као што су право на приватност и заштиту података о личности, нити спречава возаче да захтевају и очекују транспарентност и законитост.

Шта се све прикупља и због чега? Колико дуго се чувају подаци и ко све има приступ? Са којим све странама се подаци дијеле? Да ли се то ради довољно транспарентно и по закону?

И када не знамо одговоре на сва питања, требали бисмо одвојити бар који минут времена следећи пут да прочитамо бар сажетак политике приватности прије прихватања свега што нам се нуди, преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.