Русија – путописне скице (2): Москва постала истински мегаполис

У јавном простору и политици памћења посљедњих година увелико се преиспитује однос Русије и Запада као и одјек тог односа на тлу (бивше) Украјине.

У том смислу се наглашава и преиспитује проблем колаборације са окупатором на тлу СССР-а, али и учешће неколико стотина хиљада војника из разних европских земаља у нападу на СССР, у операцији "Барбароса" 1941. године. На улицама Москве могу се видјети изложбе попут оне "(Не)захвална Европа" која се бави уништавањем споменика Црвеној армији широм Европе или њиховим фарбањем у жуто-плаве, украјинске боје. Такође, могу се видјети изложбе као што су "Шведска русофобија" или "Финска русофобија" које имају за циљ објашњавање коријена садашње западне антируске политике и пропаганде. Европа се оптужује за незахвалност, јер је заборавила да је у ослобађању десет европских земаља од нацизма учествовало око седам милиона совјетских војника, борећи се више од годину дана ван своје отаџбине. Од тог броја погинуло их је 1.109.408. Наравно, посебна пажња се посвећује промјени политике памћења у Украјини. Према руском становишту, није ријеч само о "декомунизацији", како то истичу украјинске елите, већ заиста и о правом покушају дерусификације Украјине тј. затирања сваког трага руске историје и културе у "Кијевској Русији", колијевци руске државности и духовности.

ПАРАЛЕЛЕ

Као највидљивији знаци овог идентитетског антируског експеримента, наводе се подаци о томе да је од стицања независности, у Украјини уништено више од 6.000 споменика, законом забрањена совјетска ратна одликовања и симболика и укинуто обиљежавање Дана побједе и Дана ратне славе. У украјинску свијест се све више усађују појмови "Голодомор" и "Украјински холокауст" под којим се подразумијева помор становништва на тлу Украјине из 1932-1933. од глади. Ово, наводно, намјерно уништавање "Украјинаца" било је, према новој терминологији, дио "стаљинистичко-хитлеровског геноцида украјинског народа". И на овом пољу су видљиве паралеле са бившим југословенским простором гдје се увелико манипулише појмовима геноцида па чак и холокауста, како би се српска страна изједначила са нацистичким злочинцима.

ИЗОШТРАВАЊЕ ПОГЛЕДА

Нема сумње да је поменуто преиспитивање односа са Западом, у условима жестоког војног и економског сукоба посљедњих година, још више изоштрило поглед према српском народу у Русији. Неувођење санкција Русији и отворене симпатије и подршка у текућем сукобу коју пружају Срби предмет су поштовања. И у формално-правном смислу постоје неке олакшице у Русији за наше људе од оних који долазе из "недружествених" тј. непријатељских земаља. У условима затворености, коју је наметнуо Запад, још више се отвара простор за сарадњу са српским простором.

На емотивном плану то је још видљивије. Бројна предавања и обраћања на конференцијама и округлим столовима, разговори са врло заинтересованим руским студентима и колегама били су ми од непроцјењиве важности за узајамно упознавање и размјену искустава и знања. Теме о којима сам предавао тицале су се углавном свих кључних процеса српске историје 20. вијека, али и савременог стања у српским земљама и друштву.

То су биле теме југословенске идеје од њеног настанка до коначног слома, геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској, југословенског рата и настанка Републике Српске, историје и тренутног стања у руско-српским односима и сл. Наравно, у комуникацији са студентима и колегама спектар тема и облици сарадње су се непрестано ширили па је тако нпр. након мог вишедневног боравка и низа предавања пред студентима у Новосибирску, дошло до оснивања Балканског клуба "Балканист" на Новосибирском државном педагошком универзитету (НГПУ) који окупља студенте заинтересоване за различите аспекте српске и балканске тематике. Клубом руководи проф. др Димитрије Владимирович Карнаухов који се посљедњих година активирао у сарадњи са српским земљама након што је, послије више од деценије боравка и рада у Пољској, протјеран само зато што је Рус. Ради се о једном из мноштва примјера протјеривања руских људи, међу којима и бројних интелектуалаца и стручњака, из непријатељских земаља и њиховом враћању у отаџбину. Осим тога, мноштво је и оних који су се доселили из Украјине усљед дискриминације од 2014. године.

Изложбе објашњавају коријене западне антируске политике и пропаганде

ИСТОРИЈСКО ПАМЋЕЊЕ

Руски студенти су мноштвом питања која су постављали, захтјевношћу, критичношћу и жељом за наставком комуникације и сарадње били сјајан мотив и подстицај за рад. Прво моје предавање, на тему геноцида над Србима у Независној држави Хрватској, изазвало је велико интересовање тако да су дискусија и одговарање на врло зрела и захтијевна питања трајали колико и само предавање. Утисак на студенте оставио је и филм "Дара из Јасеновца" који су гледали у склопу припреме за наставу. Велико интересовање сваки пут је показивано према питањима "историјског памћења", историјског ревизионизма и фалсификовања историје тј. слици Другог свјетског рата у постјугословенским друштвима и земљама. Ове теме су заиста изразито присутне посљедњих година у руском друштву и академској заједници с обзиром на кретања на Западу усмјерена не само према занемаривању заслуга СССР-а у борби против фашизма и нацизма већ и у погледу изједначавања "два тоталитаризма", Стаљиновог и Хитлеровог, који су, наводно, подједнако одговорни за избијање највећег ратног сукоба у историји човјечанства. Интересовање за српску и балканску тематику је јако велико. Тешко ми је да се сјетим колико ме је колега, новинара, истраживача и других заинтересованих људи контактирало са жељом за сарадњом или добијањем неке информације. У таквим околностима, почињете да се осјећате као амбасадор свога народа са посебном мисијом и задатком, али и са не тако једноставном обавезом да се увијек одговори захтјевима на највишем нивоу. Осим тога, схватите важност непосредног дјеловања у другој земљи, при томе јако наклоњеној за добијање правих информација и успостављање трајне сарадње.

ОБРАЗОВНА СТРУКТУРА

Интелектуални и културни живот у овој земљи је јако интензиван. Русија је земља велике културне и образовне традиције. Почетком осамдесетих година прошлог вијека, око 40 одсто градског становништва СССР-а имало је факултетске дипломе а средином осамдесетих та земља је имала око 2.600 научно-истраживачких института и око 1,5 милиона научних радника док се на науку издвајало пет одсто националног дохотка. Поређења ради, на простору БиХ средином осамдесетих са вишом и високом школом било је само 4,3 одсто становништва док је на развој високог образовања издвајано свега 0,62 одсто националног дохотка. Српским темама се у Москви и Русији ипак бави велики број људи, с обзиром на величину српског народа. Међутим, уколико желимо да Руси "знају све о нама" и да увијек "буду на нашој страни", потребно је да се и сами више активирамо, укључујући ту и успјешније дјеловање јавне дипломатије.

ГРАД СТАР 878 ГОДИНА

Москва је данас, без сумње, један од најуреднијих, најбезбједнијих и најљепших градова на свијету. Руске колеге су ми препричале занимљиве и сликовите анегдоте о томе како је нека кинеска делегација доживјела Москву. Наиме, након што су путовали метроом, кинески гости су питали: "А да ли код вас сви возови путују кроз музеје?". Питање је разумљиво, јер заиста московске метро станице изгледају као музеји. Друго питање је било: "А гдје код вас бораве непристојни људи?". Нигдје на јавним мјестима нису доживјели непристојност па су се, логично, и то запитали. Тај град, стар 878 година, прерастао је у истински мегаполис, који својом динамиком плијени сваког амбициозног човјека жељног напредовања у сваком погледу. "Москва је град могућности", чућете веома често. Начин живота је одређен борбом за доказивање, посао, бољи стандард. Каже се и "Москва сузама не вјерује" тј. да само снага, одлучност и упорност доносе успјех у тако великом граду, а не жаљење и плач. Изрека потиче још из средњег вијека, а у новије вријеме се повезује са истоименом совјетском романтичном комедијом из 1979. која је постала најгледанији совјетски филм свих времена. Иако сам свакодневно, поред научних истраживања и других редовних обавеза, пратио културни и научни живот престонице и обилазио њене разне крајеве, то није било довољно да се доживе и макар површно погледају најважније знаменитости.

Дух плијени не само Москва већ и укупна велика руска цивилизација и пространство. Тако у националном музеју у Кизилу, главном граду Републике Тува, насењене претежно будистичким Тувинцима, можете да видите уникатне експонате везане за древну скитску номадско-ратничку цивилизацију средње Азије или највећи будистички храм у Русији. Православни храмови и манастири су пуни а многобројне светиње су непрестано предмет поклоњења вјерника. Од српских црквених великодостојника и светитеља међу Русима нарочито се поштују патријарх Павле (Стојчевић) и свети владика Николај (Велимировић) кога називају Светим Николајем Српским, чији је огромни опус преведен на руски језик и о коме редовно излазе популарне и научне публикације.

МЈЕСТО СВЕТОГ ПЕТРА

Путопис из Русије не би имао смисла без неколико најважнијих утисака из "сјеверне престонице", града Светог Петра, тј. Санкт Петербурга. У историји није запамћен случај да је неки владар током рата, на завојеваној територији основао престоницу своје државе. Управо то је урадио цар Петар Велики почетком 18. вијека, основавши Санкт Петербург. Сјеверни рат против Швеђана и побједа, претворила је Русију из царства у империју. Управо је посљедњих неколико година у Русији било посвећено 300. годишњици проглашења империје и укупном дјелу императора Петра Великог. Бисер свјетске баштине, Санкт Петербург, на сваком кораку свједочи о снази воље и ума свог оснивача који је живио непуне 53 године, а који је Русију унаприједио за неколико вијекова и учинио да сустигне западне европске силе. И данас се овај град чини много "европејскијим" по духу, архитектури и начину живота од осталих руских градова. За седам дана боравка у њему, покушао сам да обиђем најважније знаменитости. На крају, телефон је показао, само пјешке сам прешао 130 километара.

Најјачи утисак, свакако, оставила је главна музејска поставка музеја Ермитаж, са својих око три милиона историјских и умјетничких експоната из разних крајева Европе и свијета. Тачно седам сати ходања и преко десет пређених километара, само да би се површно прегледала поставка и преслушао "аудио-водич" највећег музеја умјетности на свијету по галеријском простору. Уз опере у Бољшој театру у Москви, на мене је Ермитаж оставио најјачи утисак када је ријеч о културним садржајима. Не треба заборавити ни Новосибирски театар опере и балета који је смјештен у највећем позоришном здању у некадашњем ССССР-у. Гостопримство новосибирских колега се окончало заједничком посјетом овом дивном здању и гледањем опере "Бајадера". Сјајан утисак у Санкт Петербургу оставио је и концерт поводом 322. рођендана града под називом "Класика на Дворском тргу", са бројним домаћим и страним извођачима који су изводили оперске арије и композиције из свих крајева свијета, који је одржан 13. пут. О страдању и борби Лењинграда током Другог свјетског рата јачи утисак ипак оставља Пискарјовско меморијално гробље него Музеј одбране и блокаде Лењинграда који није тако велик и упечатљив иако га, наравно, вриједи посјетити. За сваког српског посјетиоца, од највећег значаја у овом граду је свакако Лавра Светог Александра Невског гдје се налазе гробна мјеста знаменитих Срба: дипломате и савјетника Петра Великог грофа Саве Владиславића, владике Василија III Петровића-Његоша, патријарха Василија I Јовановића-Бркића и генерала Михаила Андрејевича Милорадовића.

ЗАВРШНИ ПОГЛЕД

"Умом Русију не можеш схватити, аршином општим не можеш измјерити: Њен лик је сасвим посебан – У Русију се може само вјеровати".

Завршићемо путописни преглед овим познатим стиховима Фјодора Ивановича Тјутчева, руског дипломате и пјесника из 19. вијека, желећи да искажемо дивљење великој руској земљи и култури. Тјутчев је у својој пјесми "Словенима", у којој је споменуо и Косово поље, записао и ове стихове:

 "Али знајте, гости драги, ви овдје нисте гости, ви сте – своји!".

И то је свакако осјећај који ме је пратио у свим крајевима ове земље и у комуникацији са људима. На крају, желим да изразим захвалност свом домаћину у Москви, Школи историјских наука Факултета хуманистичких наука Националног истраживачког универзитета "Виша школа економије" и њеном руководиоцу доц. др Галини Олеговној Бабковој на пријатној атмосфери и одличним условима за рад у протеклој академској години. Велики је број и других колега и људи којима дугујем захвалност за тако користан, садржајан и пријатан боравак у Русији.

Велики број развода

Оно по чему се Русија не разликује од Запада јесте велики број развода и низак природни прираштај. Око половине бракова се разводи, а у неким периодима број развода у односу на број склопљених бракова се пењао и на 80%, што је Русију стављало на треће мјесто у свијету по броју развода. Стручњаци објашњавају да је један од најважнијих разлога развода неусклађеност финансијских обавеза супружника. Проблем је, кажу, руски менталитет за кога је разговор и договор о финансијама у браку табу тема. Осим тога, већина Руса рано ступа у брак па су их искушења модерног начина живота наводила на растављање.

др Никола Ожеговић, историчар и теолог, Филозофски факултет Бањалука

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.