Ватрене олује утицале на нестанак диносауруса?

Огромне ватрене олује можда су захватиле Земљу већ у првим сатима након удара џиновског астероида у полуострво Јукатан у Мексику, прије више од 66 милиона година, уништавајући диносаурусе и огроман број живих организама прије него што је наступила глобална зима, указује најновија студија.

Од седамдесетих година прошлог вијека, након открића кратера Чиксулуб који је настао ударом астероида, преовлађујуће научно мишљење било је да је прашина која је блокирала сунчеву свјетлост довела до дуготрајне зиме изазване сударом, што је узроковало колапс ланаца исхране и изумирање диносауруса. Нова студија, међутим, указује на то да је катастрофа почела много бурније, већ у првим сатима након удара астероида.

Студију су спровели истраживачи са америчког Универзитета Пердју у Индијани, предвођени планетарним научником Брендоном Џонсоном.

Истраживање показује да се астероид, пречника око 10 километара, сударио са Земљом огромном брзином, узрокујући да велики дио стијена на мјесту удара испари и претвори се у изузетно врелу пару.

Како се дио те паре хладио, формирале су се сићушне камене куглице које су се рашириле широм свијета прије него што су поново пале кроз атмосферу брзинама од неколико километара у секунди.

Претходни модели указивали су на то да је трење тих честица о атмосферу ослобађало снажан топлотни талас који је могао да убије животиње са танком, изложеном кожом, али није био довољно јак да изазове масовне пожаре у вегетацији.

Међутим, истраживачи сматрају да су ови модели превидјели кључни елемент, а то је дебео слој ситне силикатне прашине настале од испарених стијена, која се није претворила у поменуте камене сфере. Након што је ова фаза прошла, иста та прашина је годинама блокирала сунчеву свјетлост, што је довело до наглог пада температура и прекида фотосинтезе, чиме је започела зима изазвана сударом астероида са Земљом, при чему се ова појава дуго сматрала главним узроком изумирања диносауруса.

Оквири нове хипотезе почели су да јачају 2023. године након открића веома танког слоја прашине настале ударом на фосилном налазишту Танис у Сјеверној Дакоти, смјештеном непосредно изнад слоја камених сфера. Сличан слој затим је пронађен на граници између периода креде и палеогена у басену Ратон, на граници Колорада и Новог Мексика.

Истраживачи истичу да је ова прашина дјеловала као огромно топлотно ћебе, спречавајући велики дио топлотног зрачења да оде у свемир и преусмјеравајући га ка површини Земље. Према њиховим прорачунима, топлотни талас на површини био је око 3,5 пута јачи у односу на претходне процјене.

Студијом је објашњено да топлотно зрачење које је настало можда није било довољно да директно запали дебела стабла дрвећа, али је премашило границе неопходне за паљење траве, лишајева и борових иглица, обезбјеђујући тако природно гориво за пожаре великих размјера који су се ширили огромним подручјима.

Прорачуни такође указују на то да су дивље животиње можда биле изложене топлотној дози која је 17 пута већа од оне која је смртоносна за људе, што значи да су многа створења могла угинути у веома кратком року након судара.

Упркос аргументима у прилог новој хипотези, научници истичу да су докази о глобалним пожарима и даље непотпуни, будући да су директни докази о тим пожарима до сада пронађени само у Сјеверној Америци, преноси Ал Џазира.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.