Да ли је живот на Земљи настао два пута?

Једно од највећих питања науке гласи: како је живот уопште настао из неживе материје? Више од једног вијека истраживачи покушавају да објасне како су се једноставни хемијски молекули на младој Земљи организовали у прве системе способне за метаболизам, насљеђивање и еволуцију.

Сада нова студија објављена у часопису Science Advances предлаже идеју која звучи готово као научна фантастика: прелазак из неживе хемије у живот можда се догодио два пута, а не само једном.

Важно је одмах разјаснити шта аутори не тврде. Они не кажу да су на Земљи постојале двије потпуно независне биосфере које су се паралелно развијале до данас. Умјесто тога, предлажу да је пут од хемије до биологије могао имати двије одвојене фазе преласка преко кључног прага организације, при чему је друга фаза на крају довела до заједничког претка свих данашњих организама.

Да бисмо разумјели зашто је та идеја занимљива, потребно је вратити се основама проблема познатог као абиогенеза — природни настанак живота из неживе материје. Данашња доминантна научна слика не подразумијева један магични тренутак у којем је „мртва материја постала жива“, већ дуг процес постепене хемијске еволуције који је укључивао настанак органских молекула, њихово самоорганизовање, појаву саморепликације и формирање првих протоћелија.

Проблем је што геолошки записи сугеришу да се живот појавио веома рано у историји Земље. Планета је настала прије око 4,54 милијарде година, а најстарији увјерљиви трагови живота стари су најмање 3,7 милијарди година, можда и више. То оставља релативно кратак временски прозор за прелазак од стерилне планете до организама способних за еволуцију.

Нова студија покушава да објасни управо ту загонетку. Према тумачењу које преноси ScienceAlert, аутори сматрају да је могуће да су се на раној Земљи прво појавили пребиолошки хемијски системи који су већ посједовали нека својства слична животу — на примјер способност умножавања одређених молекула или одржавања једноставних метаболичких циклуса. Међутим, ти системи можда још нису били дио линије која води до данашњег живота.

Тек касније могао је настати други, стабилнији еволутивни систем који је успио да развије поузданије насљеђивање и дугорочну еволуцију, чиме је постао предак свих данашњих организама. Другим ријечима, Земља је можда више пута „покушала“ да пређе праг живота, али је само један покушај оставио потомке који су преживјели до данас.

Оваква идеја није потпуно без преседана. Истраживачи поријекла живота већ дуго расправљају о могућности да су метаболизам, генетске информације и ћелијске мембране настали одвојено и тек касније се спојили у јединствени биолошки систем. Познате хипотезе попут „РНК свијета“, метаболизма прије гена или хидротермалних извора разликују се управо по томе шта сматрају првим кораком ка животу.

Занимљиво је да се ова нова студија појављује у тренутку када истраживања поријекла живота доживљавају прави препород. Недавно су научници са Stanfordа показали да микроскопске електричне варнице настале сударањем капљица воде у магли и морској пјени могу покретати синтезу молекула важних за живот, укључујући аминокиселине и компоненте РНК. Такви резултати сугеришу да је рана Земља можда нудила много више енергетских извора за пребиотичку хемију него што се раније мислило.

Ипак, треба бити веома опрезан са интерпретацијом наслова попут „живот је настао два пута“. Научни радови који се баве поријеклом живота често истражују теоријске сценарије и математичке моделе, а не директне фосилне доказе. За период старији од четири милијарде година Земља је сачувала веома мало геолошких трагова, па је готово немогуће експериментално провјерити већину детаља раних догађаја.

То значи да ова студија за сада представља занимљиву хипотезу, а не нову успостављену чињеницу о историји живота на Земљи.

Зашто је онда важна? Зато што мијења начин на који постављамо питање. Традиционално се поријекло живота често замишља као јединствен, изузетно риједак догађај: једном се десио и никада више. Ако је нова хипотеза макар дјелимично тачна, могло би се испоставити да је прелазак из хемије у организоване, еволутивне системе лакши и чешћи него што претпостављамо, али да је много теже постићи дугорочну стабилност потребну за настанак трајне биосфере.

То има огромне посљедице и за астробиологију. Ако су „покушаји живота“ релативно чести на планетама са погодним условима, онда би свемир могао бити пун свјетова на којима настају краткотрајни пребиолошки системи који никада не развију сложене организме.

С друге стране, чињеница да сав познати живот на Земљи дијели исти основни генетски код и исту биохемијску архитектуру и даље снажно подржава идеју једног заједничког претка. Нова хипотеза зато не руши Дарвинову слику заједничког поријекла живота; она покушава да објасни шта се можда догађало прије тог заједничког претка.

Можда је управо то најузбудљивији аспект ове приче. Умјесто једноставног питања „како је настао први организам?“, истраживачи све више разматрају могућност да је граница између неживе хемије и живота била замагљен, вишестепени процес у којем је природа више пута прелазила различите прагове организације прије него што је настала биологија какву данас познајемо.

Ако се та перспектива покаже плодном, највећа промјена неће бити тврдња да је живот настао два пута, већ много дубља идеја: да „живот“ можда није једна тачка на временској линији, већ читав низ прелаза између хемије и еволуције који су се на младој Земљи могли догађати више пута прије него што је један од њих постао наш заједнички почетак, пише ScienceAlert, преноси Бенчмарк. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.