Зорица Сентић: Не сијају све звијезде у Кану

Готово по неком неписаном правилу кад се најмање надате деси вам се сусрет за неком необичном особом. Сусрет са пјесникињом Зорицом Сентић је све само не конвенционални разговор за потребе медија и пуко представљање, јер за свега неколико минута сагледате особу која вам своје ја нуди као на длану, искрено и без задршке, а опет се питате да ли вам се тај сусрет и упознавање заиста догодило.

Зорица Сентић  рођена  је у околини Бујановца, каже 200 метара од куће гдје се родила Мајка Тереза. Не зна да ли је то опредијелило њен даљи животни пут, али је сигурна да је то био катастрофални земљотрес који је 1963. године погодио Скопље. Имала је 13 година када се са породицом преселила у Париз. У Француској је остала све до данас, али живи и ради у Кану. Недавно је промовисала други дио свог првенца "Угаси тишину" што је била прилика за овај разговор.

* ГЛAС:  Бивша манекенка, модни креатор, писац, сликар, вајар –више аспеката једне личности, кажу жена оркестар. У којој сте од ових области највише своји?

СЕНТИЋ: Све то што сте навели, све је то у мени и дио мене. Моја мама некад у шали каже да сваког дана има нову кћерку и да јој се изнова радује, што је велико богатство. Не могу да кажем да сам писац, јер иако пуно пишем тек ће вријеме које долази иза мене показати да ли сам то стварно била. Волим и да сликам, али нисам прави сликар то је више хоби и онако за пријатеље. Једноставно волим да сликам детаље које често не видимо у свакодневној журби. То насликам и поклањам пријатељима. Мој отац је био скулптор и склоност ка вајању сам наслиједила од њега. Тако да ме свуда има по мало, али све је то озбиљна посвећеност различитим умјетничким изражајима којима желим да изразим љубав према животу и радост живљења. Све волим, једино не волим да радим без срца, без воље или само да преживљавам. То није живот. Нико не зна да кад поједем лимун, сјеменке никад не бацим већ посадим и тако у кући у Кану имам читаво богатство ове биљке. То је та радост живота и потреба за трајањем.

* ГЛAС: Књига коју сте промовисали носи необичан наслов "Угаси тишину", откуд такав назив ?

СЕНИТЋ: У великом свијету, у вријеме тоталног отуђења човјек је у ствари сам. A  тишина којом сам понекад окружена  зна да урла, да оглуви човека. Глува тишина душе. Често каже да сам се опкладила са тишином да ћу је описати. Да ли ћу успјети не знам, али покушала сам да је чујем... да је опишем, да је оживим, да зна је чујем и кад она мисли да је само ту око мене. Први дио књиге је преведем на пољски, француски и шпански, па се надам и да ће сваки сљедећи наставак који ће увијек носити исти наслов бити тако успјешан.

* ГЛAС: Модни детаљ који је саставни дио Ваше личности је шешир, па сте у Кану, а и шире познати као дизајнер уникатних шешира. Откуда та склоност ка дизајнирању шешира и носи ли и то неку поруку?

СЕНТИЋ: Вратила сам се једном из града купивши најљепши шешир, док је на телевизији ишла емисија о Етиопији у којој је речено да дијете из Етиопије са 100 франака може да живи годину дана да не умре од глади. Како сам се осјећала биједно и глупо када сам погледала  мој шешир видјела сам 25 дјеце који ће ту годину да умру због мене и мог шешира. Тада сам  нови скупи шешир маказама рашила на ситне дијелове, нисам га поцијепала, већ сам  узела мамину завјесу и од ње направила исти  шешир. Није био баш лијеп, али сам себи рекла да је то моја казна и тако је настала моја  прва креација. Радим искључиво уникате и никако исти модел два пута, јер мислим да је одјећа наша друга кожа и не можете да носите нешто што не осјећате, а шешир је специфичан детаљ.

* ГЛAС: Покретач сте акције "Дарујмо ријеч" којом желите да обезбиједите књиге како би свако село и свака школа у Србији имала своју библиотеку. Како сте дошли на ту идеју и шта је стварни смисао акције?

СЕНТИЋ: Случајно сам у мом родном селу, прије неколико година потражила књигу "Мали принц", а онда сам схватила да до ње не могу ни доћи, јер село односно тамошња школа нема библиотеку. Тада сам одлучила да уз помоћ добрих људи који знају смисао даривања покренем ову акцију, а то се званично догодило на Сајму књига у Београду 2006. године. Јавно сам позвала све ауторе и издаваче да одвоје по једну своју књигу за сеоске библиотеке. Планирала сам да се та акција заврши до 2010. године, мада се надам да то неће бити крај и да ће увијек бити оних који желе да другима дарују ријеч. Сада моје село има библиотеку и књига "Мали принц" је тамо те се надам да ће тако бити и у другим селима.

* ГЛAС: Чињеница да живите у Кану људе фасцинира. Да ли је живот у том граду гламура и звијезда баш тако сјајан?

СЕНТИЋ: Не сијају све звијезде у Кану, иако је у њему прелијепо живјети као и свугдје гдје имате пријатеље. Сада имам већи број паметних пријатеља који нису ту због мог новчаника.

* ГЛAС: Иако сте радили пуно и постигли пуно, имате ли неиспуњених жеља?

СЕНТИЋ: Имам синове од 26 и 33 године, један је сликар други фотограф и то је испуњена жеља сваке мајке. Моје неиспуњене жеље као умјетничке душе, појединца који воли да живи можда не могу стати ни у једну цијелу књигу. Вољела бих да напишем нову "Пепељугу" , да пронађем оног који мене тражи, да научим српски, али и да накалемим моје лимунове, обиђем свијет за више од 80 дана, добијем одговор од Деда Мраза. Aли и да имам пријатеље за цијели живот и дуже, да не добијем никад на лотоу, нити велико богатство које се може израчунати у доларима, еврима, да прочитам новине у којима ниједан ред неће бити умрљан крвљу, обновим цркву у селу Левосоје гдје сам рођена. Такође бих вољела да се "вратим" 50 година послије смрти и видим да ли је и једна моја књига популарна и да напишем огромним словима у небеској књизи – вољела сам у бојама дуге.

Дан од 39 сати

* ГЛAС: У једној од порука у књизи кажете да бисте жељели да радни дан траје 39 сати, јер бисте једино тако стигли да се бавите свим оним што желите на прави начин, а да при том никад не зарадите пензију?

СЕНТИЋ:  Имала сам срећу или несрећу да имам све и да у само  једном тренутку све и изгубим. Тог дана сам рекла хвала Богу, сутра не знам како ћу и шта јести, али сам најбогатија жена на свијету. Осјетила сам то тада, а не рецимо онога дана када сам купила енормно  скуп пар ципела. Тада сам схватила и  ко ми је пријатељ и захвалила Богу што ми је  отворио очи. Тада сам имала 300-400 пари ципела, а сада имам 2-3 пара, и реално не могу  носити толико ципела у исто вријеме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.