Зоран Тодоровић: Театар је компликована слагалица људи и идеја

Рекао бих да су те прве двије године прошле брзо. Можда и превише брзо, с обзиром на то колико смо посла урадили. Активно сам присутан у овој причи још прије самог званичног отварања, тако да сам свједок и један од покретача свега што се десило до данас унутар наше куће. А десило се пуно тога, иако је акценат, наравно, на ономе чиме се представљамо у јавности.

Рекао је ово за "Глас Српске" Зоран Тодоровић, умјетнички директор Народног позоришта Источно Сарајево, које је прославило протекле седмице други рођендан, на најбољи могући начин премијером комада "39 степеника". Како каже главни креативац прве двије године у животу најмлађег професионалног театра у Републици Српској, протекле су сувише радно да би имао времена да се концентрише на нешто друго, осим да уз помоћ цијелог колектива да свој допринос да се поставе темељи за театар од којег се очекује много у будућности.

- Није било нимало лако кренути са наше "стартне"“ позиције, сасвим супротно, али смо успјели урадити нешто што ни многа старија и кадровски организованија позоришта понекад не успију. Нећу то приписати ничему другом него спремности да се учине добре ствари које ће се једног дана посматрати као основа и темељ за све што ће ово позориште постати - рекао је Тодоровић.

ГЛАС: Много је урађено када је у питању НПИС, буквално је ни од чега створен театар, формиран је неопходан глумачки, технички и кадровски персонал, обављене су премијере, бројна домаћинства и гостовања, сарадње и слично. Шта је оно што сте урадили а није се видјело од стране јавности и шта је оно што још мора бити учињено да ово позориште буде истински храм културе?

ТОДОРОВИЋ: Реално, мало тога се види од стране јавности, осим финалног производа. Што је сасвим нормално. Пуно тога нам, је било изазовно и понекад проблематично. Ту мислим најприје на мали број глумаца и људи из техничког сектора. Ипак, успјели смо, до сада, да превазиђемо све бројне задатке који су се неријетко јављали "у ходу“, током процеса организације и рада на представама. У суштини, даљи пут и развој нису ништа друго већ исто што смо и радили до сада, али то мора бити све квалитетније и озбиљније у смислу онога што ће бити наша слика у јавности. Дуг је пут пред нама, да будемо реални, али то и јесте једна од лијепих страна овог посла. Театар није егзактна категорије или дисциплина, увијек се отварају нови простори, смјерови, нивои. Као једна компликована слагалица за коју не знамо никад од колико је дијелова састављена, нити имамо тачну слику како треба да изгледа на крају.

ГЛАС: Сумирајући резултате у креативном или умјетничком смислу, шта је оно на шта сте најпоноснији у протекла 24 мјесеца и шта је оно што чини темеље Вашег умјетничког програма, када је у питању театар у којем дјелујете?

ТОДОРОВИЋ: Да не причам опет уопштено, бићу конкретан са пар примјера, који се, сасвим нормално, односе на нашу продукцију. Логично је да сам поносан на нашу прву представу "Стаклена менажерија". То је представа која ће увијек да се води као наш први продукцијски успјех. Не толико успјех у неком комерцијалном или генералном смислу, већ као успјех да се достојанствено представимо јавности која нас је очекивала али можда уз малу дозу неповјерења. Том представом смо удахнули прави живот простору наше сцене. Тренутно највећи понос осјећам због наше задње премијере, "39 степеника". Овом продукцијом смо, неоспорно, подигли љествицу квалитета нашег репертоара, а тиме су и наше жеље и планови добили нове просторе за истраживање и обликовање даљег умјетничког рада. Свакако је јасно да желимо надградити све оно што нас је са првом, али и сваком сљедећом продукцијом, поставило на позицију са које градимо наш умјетнички и професионални идентитет.

ГЛАС: Позиција умјетничког директора није лака у модерном театру, често та функција значи балансирање између креативаца и руководилаца, често су умјетнички руководиоци посљедњи у реду за похвале и први у реду за критике. Колико је Вама важна добра сарадња и подршка од челних људи Вашег позоришта, али и Министарства културе и просвјете, као матичне средине која стоји иза НПИС?

ТОДОРОВИЋ: У суштини, слажем се са вашом дефиницијом позиције умјетничког директора. Ипак, ја морам рећи да јесам међу првима за критике, али сам такође и међу првима за похвале. Да ли је то зато што заиста квалитетно и искрено радим свој посао или је то зато што се срећем само са похвалама и "избјегавам" критике, није важно. Важно је да публика и колеге виде оно што је добро, а грешке, за мене, постоје само зато да би се могле поправити. Јако је важно то и што имам искрену подршку од нашег малобројног ансамбла, од многих колега из струке и, што је на овој позицији најважније, имам повјерење и подршку челне особе нашег позоришта, односно директорице, што је у захтјевним ситуацијама најчешће пресудно у нашу корист. На ширем плану, без Министарства просвјете и културе Републике Српске не би нас ни било, не бисмо уопште у овом тренутку причали о Народном позоришту Источно Сарајево, те у том смислу нема потребе уопште разматрати колико нам је и да ли нам је важна подршка Владе Републике Српске. Омогућили су нама и овом граду да пишемо властите странице историје. Све је тиме речено.

ГЛАС: Поменули смо већ да је јубилеј прослављен премијером комада "39 степеника", врло занимљивог, а судећи и по првим реакцијама врло лијепо примљеног, који на занимљив начин спаја класичну позоришну драму, филмски саспенс и бритку комедију. Откуд баш тај комад и како је склопљен тим који је почетну идеју претворио у позоришну стварност?

ТОДОРОВИЋ: Овај комад на нашој сцени је "промишљена случајност". Звучи чудно али мислим да је за добру комбинацију неријетко одлучујући и моменат који се, вођен маштом и вјеровањем, догоди неочекивано. Тим се склапао полако, без журбе. Кренуло је од првог упознавања кроз разговор између редитељке Ане Григоровић и мене, у моменту када се треба одлучити куда даље, а да се не понављамо или копирамо трендове неких других позоришта у ближој али и даљој околини. Ја сам имао своје жеље у складу са људским и техничким могућностима, а редитељка је то схватила на прави начин и понудила комад који се, у најгорем случају, не може игнорисати. Ја сам, искрено, "купљен" на прво читање и одмах сам био скоро па сигуран да овај текст мора да оживи на нашој сцени. Често сам склон вјеровати властитим инстинктима, а у овом случају одмах ми се упалио „позитивни аларм“. Заједно смо саставили јако добар тим који, осим нас из позоришта, укључује и гостујуће умјетничке раднике који су на себе изузетно професионално преузели задатке за које су ангажовани. Све у свему, показало се на крају да смо имали одличну идеју коју смо реализовали на најбољи могући начин.

ГЛАС: Када помињемо репертоар, колико је тешко направити баланс између очекивања публике, педагошке и националне мисије Народног театара и на крају крајева потребе финансијског позитивног пословања у не баш захвалним временима за ову врсту умјетности?

ТОДОРОВИЋ: Баланс се никада не може успоставити на некој сигурној основи. То је простор који се увијек колеба под утицајем мноштва фактора. Али онако уопштено могу рећи да смо на правом трагу и да почињемо формирати реалну позоришну публику која ће се обликовати и увећавати заједно са нама. Пуно је ту изазова али вјерујем у наш однос према озбиљности и одговорности ове установе и вјерујем да ћемо остварити један лијеп и јак двосмјерни однос са домаћом публиком. Реално, ако смо успјели да освојимо симпатије на сваком гостовању, сигурно је да ћемо освојити срца и наклоност међу својим грађанима. Опет кажем, тешко је то понекад али вриједи труда јер ипак и ми сада пишемо један мали дио историје позоришта, првенствено у нашем граду, републици, региону... Да не кажем да је само небо граница. Што се тиче финансијског пословања, узећу себи право да дипломатски не одговорим на тај дио питања. Само ћу рећи да није нимало лако. Штавише...

ГЛАС: Гледано са стране домаћа позоришна сцена дјелује витално. Професионална позоришта у Бањалуци, Приједору, Градишци, Бијељини и у Источном Сарајеву. Бројни аматерски ансамбли, неколико озбиљних фестивала, све већи број домаћег школованог кадра, од глумаца преко режисера и драматурга. У стварности, посматрано прије свега из Вашег искуства, али и као љубитеља позоришта, да ли је ситуација стварно добра?

ТОДОРОВИЋ: Нисам сигуран како бих на ово одговорио, а да будем искрен и према себи и према постављеном питању. Мислим да никад не можемо посматрати ситуацију на црно-бијели начин. У ствари, зависи одакле посматрамо и шта очекујемо да видимо. Са једне стране, ситуација је јако добра, ако узмемо просјек свега што се данас производи и нуди у нашим позориштима. Са друге стране, нисмо сви у истој ситуацији и имамо различите успјехе као и различите проблеме, мимо оних стандардних, заједничких. Што би се рекло свако се чеше тамо гдје га сврби, па је тако и у позоришном свијету. Различити услови рада, различите могућности, а затим и намјере, стварају шаролик свијет који се нуди домаћој публици. Али и то је добро, да не бисмо упали у монотонију и рециклирање. У којем год правцу да кренем могу навести мноштво различитих разлога и за афирмацију и за критику. Зато кажем, немам конкретан одговор. Важно је да постојимо, да се увезујемо и сарађујемо, не само на папиру који ћемо објавити као неки споразум на друштвеним мрежама, већ да та сарадња буде функционална, уз повјерење и разумијевање. Да не гледамо краткорочне интересе него да понекад будемо стрпљиви и пружимо подршку чак и када немамо личног бенефита у том тренутку. Рецимо закључно да је стање добро, али увијек може боље. Нисам песимиста, да јесам не бих био ту гдје јесам нити се бавио позориштем, већ покушавам да гледам ствари објективно. Заправо, највише се обрадујем када ствари испадну боље од мојих очекивања.

ГЛАС: Од оног што је урађено се не живи, већ од оног што долази. У том погледу какви су планови Народног позоришта Источно Сарајево у сљедећем периоду и на шта ће прије свега бити усмјерен фокус у умјетничком, али и у сваком другом сегменту позоришног дјеловања?

ТОДОРОВИЋ: Тако је. Лијепо је уживати плодове свог рада али ми тренутно немамо тај луксуз. Пред нама су нови изазови, нове сезона, нови сарадници, нове одлуке. Много тога што морамо али и желимо. Да се вратимо на почетак приче, ми смо малобројна екипа али се не устручавамо изазова, не бјежимо од кретања унапријед. С обзиром да нас је мало, а жеље повелике, највише ћемо се фокусирати на квалитетну реализацију наредних продукција и организације фестивала, а упоредо ћемо да учврстимо постојеће везе и остварујемо нове тако што ћемо бити добри гости и још бољи домаћини. Морамо одговорити изазовима без размишљања о неуспјеху. Не само да морамо већ желимо. Ограниченим бројем глумаца у ансамблу ограничен је донекле и избор текстова које бисмо жељели поставити на домаћој сцени али то нас неће спријечити да урадимо посао квалитетно, са ентузијазмом, са личном и професионалном посвећеношћу. Наравно, фокусираћемо се и на развој односа, интеракције са публиком, да би се и они осјећали равноправним учесницима у овом огромном подухвату развоја новог националног театра у Републици Српској. Ово је посао који се не треба радити, а и не може, ако се не воли. Када се воли, онда проблеми постају само задаци, грешке постају користан наук, а сваки успјех постаје мала катарза која враћа утрошену снагу и производи мотив да се крене даље са жељом и вољом.

Текст

ГЛАС: Ваш комад "(Миро)помазани" побиједио је прије неколико година на конкурсу Министарства просвјете и културе РС за најбољи домаћи драмски текст. Колико је ослонац на домаће ауторе важан да театар не буде сведен на адаптације "страних" класика и естрадизацију комедије, већ да направи искорак у превођењу локалног у универзалну умјетност?

ТОДОРОВИЋ: Наравно да је домаћи текст јако важан. На његовању домаћег текста треба радити, треба пуно подршке, како од позоришта тако и од других институција у култури. Министарство просвјете и културе је направило велики помак само са једним пројектом који функционише бијенално, а замислите колико би значило да постоје могућности и за више пројеката подршке из неких других извора. Да би домаћи текст постао присутнији, треба да се посложи више фактора. Није ни то лак процес, јер домаћи текст треба да се омасови, искристалише, добије смисао у епохи, а то опет значи да нам није потребна и масовна производња текстова. Потребно је наћи и успоставити неки баланс између стварних потреба домаће продукције и количине квалитетног домаћег текста. Затим, треба ослушкивати и потребе као и реакције јавности и публике. Кажем, превише је фактора, а већина мора да је посложена да би прича о домаћем драмском тексту имала реални смисао и да домаћи писац добије своје мјесто и простор.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.