Зоран Станишић: Глума оплемењује душу човјекову

Било ми је огромно задовољство да поново радим са Мисирачом, заиста је ријеч о надареном редитељу. Посљедњи пут смо радили на представи "Синови умиру први", колико ме сјећање служи. Што се тиче филма и ове представе, осјетиће се та разлика, што је донекле сасвим логично, јер текст, радња, као и ликови, све је то максимално прилагођено бањалучком поднебљу и времену, ако ме разумијете.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Зоран Станишић поводом недавне премијере представе "Мајстори, мајстори", рађене по тексту славног режисера и сценаристе Горана Марковића, а у режији Марка Мисираче. Ово познато ветеранско име бањалучког глумишта истиче да је улога Смаје у умногоме интересантна и да мисли да му је легла, иако је без обзира на стаж било недоумица. 

- Кад је ријеч о мојој улози, играм Смају, школског домара. Онако, умногоме интересантан лик. Мислим да ми је улога легла. А то је, знате, на филму играо наш велики Павле Вујисић. Што се тиче неких, хајде да кажемо, препрека током процеса, признаћу, било ми је незгодно због пренатрпаности кореографије, при томе доста глумаца на сцени и све то изискује концентрацију, али највише због те кореографије. Искрено, имао сам страх да не погријешим у тим сценским покретима, јер треба да буде синхроно, тако да - прегурали смо (смијех). Вјерујем да смо направили добру ствар с представом и да ће је публика још дуго гледати - рекао је Станишић. 

ГЛАС: Укратко, како бисте карактерно описали Смају? 

СТАНИШИЋ: Сналажљив, мудар и помало малерозан. 

ГЛАС: Одиграли сте велики број улога у театру, имали прилику да се опробате у многим жанровима, али судећи по разним коментарима, чини нам се да Вас некако више сврставају у глумце рођене за комедију. У којим жанровима се глумац Станишић најљепше осјећа и може ли себи допустити луксуз бирања жанрова? 

СТАНИШИЋ: Да, у праву сте. Ваљда (смијех). Бањалучка публика ме познаје из тих комедиографских релација. Моје су улоге посљедњих неколико година засноване на комедијама. Међутим волим да играм драму. Не могу сада рећи да ми је комедија по страни или да је не волим, разумијете, али, не знам, некако драмске ликове ипак играм са посебним ћеифом. Ево, не баш тако давно, имадох управо једну лијепу улогицу у представи "Дервиш и смрт". То је улога Османа. Имам свега неколико реченица па ту постоји једна сцена са дервишем. Их. Просто сам уживао. Вјерујте ми, насупрот томе што је мала улога. 

ГЛАС: Добили сте сјајне коментаре за поменуту улогу у "Дервишу" и то, ни мање ни више, него од велике глумице Бранке Петрић. Било је јако запажено играње у Народном позоришту у Београду. 

СТАНИШИЋ: Јесте, јесте. Било је јако запажено и лијепо играње. Да, истина је. Пришла ми је послије представе и честитала, рекавши како сам од мале улоге успио направити нешто велико и да је то публика и те како примијетила. Не знам, по мом мишљењу, глумац је занатлија и треба да игра све и свја. И то не интересује ни редитеља ни публику, знате. Он мора да обавља свој посао. Да се не лажемо, глума је диван посао (смијех). Некако читав живот нешто ствараш и учиш. Увијек изнова. Лијепа је то умјетност. 

ГЛАС: Радили сте у многим градовима и њиховим позориштима. Током ове дугогодишње позоришне одисеје да ли је било неких препрека за Вас као глумца-умјетника и колико је избор ове умјетности за животни позив захвалан или незахвалан на овим просторима?

СТАНИШИЋ: Било је разних неких препрека, како да не. Видите, ја сам Сарајлија. Рођен сам у Сарајеву и ту сам започео каријеру. Међутим потрефи нас овај проклети рат те сам био принуђен да напустим Сарајево и да одем. Отишао сам за Србију и тамо наставио да се бавим овим послом, срећом. У почетку сам живио неко вријеме у Београду, да бих нешто касније отишао за Зајечар. У том периоду у Београду су ме неки људи гледали и препоручили људима из зајечарског театра па сам тамо и отишао. Ево, баш ми сад на ум падају неке представе као што је "Семе", коју је режирао управо наш покојни бањалучки редитељ Бојић. Представа са којом смо доста пропутовали и једно дивно искуство, дефинитивно.
Е сад, у једном моменту смо управо са том представом допловили на један значајан позоришни фестивал "Јоаким Вујић", да би ме на крају тамо спазио умјетнички круг људи из позоришта "Лесковац", који су ме на племенит начин врбовали да дођем у њихову позоришну кућу. Дакле, отишао сам тамо у Народно позориште "Лесковац". Чини ми се да сам се задржао двије и по сезоне. Имао сам обезбијеђен лијеп смјештај. Мислим да је чак и плата била лијепа, с обзиром на те луде године. Било је то баш лијепо вријеме, којег се радо присјећам. И некако увијек се сјетим мог покојног пријатеља и колеге Мићка (Драган Мићаловић) са којим сам доста времена проводио у дружењу. Иначе, то је отац наших сада познатих глумица Слободе и Драгане. 

ГЛАС: Када смо код дјеце, и Ваша је кћерка кренула очевим умјетничким стопама, зар не? 

СТАНИШИЋ: Да, да. Моја је кћерка завршила глуму на Академији у Сарајеву, а мимо тога и педагогију. Тренутно ради као професор у Умјетничкој школи, дакле није везана, као ја, за позориште. И да, поред тога је уредница програма на Фејс телевизији. Успут, снима филмове, серије... Што би се рекло, свестрана је и воли да ради (смијех). 

ГЛАС: Иза Вас су многи позоришни пројекти. Кажу да многи глумци који су одиграли огроман број представа немају пуно ријечи хвале за комаде у којима су играли. Обично издвоје двије-три представе, док остале сврставају у оне у којима је глумац био "извођач радова".

СТАНИШИЋ: Како да кажем, глумац јесте извођач радова, али истовремено даје душу, слично нешто као код мајстора Ђепета, који је Пинокију удахнуо душу, разумијете (смијех). Тако да слободно могу да кажем да су глумци мајстори умјетности који својим ликовима удахњују душу. А да издвојим неку представу, тешко, много се играло и много тога ми је драго. 

ГЛАС: Имали сте излета и на ТВ, гдје сте снимили неколико серија и филмова... Махом су то мање улоге, али запажане и те како у неким пројектима. Уосталом, Станиславски је рекао: "Нема малих улога, има малих глумаца" па каква искуства носите испред камера?

СТАНИШИЋ: Пред камером је лакше глумити него у позоришту. Знате, на филму ако погријешите увијек можете поновити, док је у театру то скоро па неизводљиво. Елем, радио сам неколико пројеката прије рата, чак сам имао нека два пројекта америчко-италијанске продукције, свакако узбудљиво и онако, што би се казало, имало се штогод научити у тим процесима. Интересантно је било са тим странцима. А снимао сам наравно и са нашима неке пројекте. 

ГЛАС: Морамо споменути феномен познат као серија "Добро јутро, комшија". Доживјела је огромну популарност и постала феномен, када је ријеч о гледаности, али са друге стране олако се описује као популистички хумор. У серији сте играли Младена, занимљиву улогу. Како генерално гледате на сам тај пројекат?

СТАНИШИЋ: Свака роба има своју муштерију. Та серија је нашла своју публику, не само на нашим просторима него и доста шире, по дијаспори, то је скоро па невјероватно и добро сте рекли, постала је феномен! Ето, ја немам ту неку нарочиту улогу, био сам у свега неколико епизода, али дјечурлија ме спопада и зауставља на улицама, хоће да се сликају и успут бацају неке реплике и фолове мог лика и осталих ликова из серије, разумијете?! Стварно је много популарно. При томе још један податак, можда не знате, али ево, сад ми пада на памет. Знате, то се снима у прелијепом селу Орловац крај Приједора. Изненадило ме је колико заправо људи долази на сет и само посматра снимање серије и како то све функционише иза камeра. И ето, можете замислити ту њихову радост и срећу и најзад најљепши од свега је тај аплауз који удијеле када глумци, рецимо, заврше своју сцену снимања. Тако да, што се тиче тог пројекта, само имам ријечи хвале за комплетно руководство серије "Добро јутро, комшија". 

ГЛАС: Један сте од ријетких који воле да се друже, а и да помажу младим глумачким снагама које долазе. Заиста, имамо доста талентованих младих глумаца. По Вашем мишљењу кога видите у НПРС као носиоца репертоара, барем када је ријеч о млађим глумцима? 

СТАНИШИЋ: Младима који су долазили у театар, искрено, настојао сам да се приближим људски, пријатељски, другарски. Ако могу нешто да их посавјетујем, ту сам, уколико супротна страна то жели. Не знам. Тако сам васпитан. То сам ја. А што се тиче овог носиоца репертоара (смијех). По мом мишљењу то је дефинитивно Данило Керкез, ето, њега бих посебно издвојио уз дужно поштовање према другим младим и надареним глумцима. Мислим да је Данило сазрио у врсног глумца и да је постао права глумчина. Сасвим сигурно ће бити будућност, не само овог нашег Народног позоришта него и шире.

ГЛАС: Постоје разне дефиниције за глуму, али како је доживљава Зоран Станишић данас, с обзиром на пређену километражу и накупљено искуство? 

СТАНИШИЋ: Глума прочишћава! Комплетна човјекова негативна енергија распирује се кроз ликове које глумац тумачи, стога бих могао рећи да глума чисти и оплемењује душу човјекову. 

ГЛАС: Кад чујете за филм "Мејдан Симеуна Ђака" на шта прво помислите? 

СТАНИШИЋ: Ах, па то је био први пројекат у продукцији тадашњег РТРС-а. Свашта ми пролази кроз сјећање. Али прво што ми пада на памет су можда та предивна дружења са нашим глумцима, рецимо ту је био велики Данило Лазовић затим Александар Берчек, Тика Станић и многи... И то је јесте најбоља страна нашег посла. По мом мишљењу. Манастир Гомионица! Ту смо снимали. И сјећам се да су нас често обилазиле игуманија и монахиње те су нас у више наврата потпомагале неким медом, ракијом, итд... Прелијепа нека времена!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.