Зоран Радоњић: Природа осликава атмосферу душе

Мене је ликовна умјетност привлачила још од дјетињства. Сјећам се да сам одувијек нарочито снажно реаговао на боје. Ријетка неонска реклама из периода раних 80-их, плава лампица за дуга свјетла на "фићи" који је возио мој отац у том периоду остали су ми у сјећању као нарочито лијепа и визуелно дубока искуства.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" академски сликар Зоран Радоњић, чија је изложба у Приједору привукла велики број посјетилаца.

Први сусрети са сликама за њега су, каже, били упечатљиви једино уколико су те слике биле колористички богате и пастуозне, што су основне премисе које данас одређују Радоњићево стваралаштво.

Озбиљнији приступ ликовној умјетности почео је за мене раних деведесетих у средњој школи, када ме нарочито привлачи технологија сликарства, припрема подлоге, боје и сл., да бих врло брзо постао опчињен импресионистима, Ван Гогом и осталим великанима сликарства. Интензивно копирање врхунских умјетничких дјела, паралелно са мојим стваралаштвом у којем доминирају пејзажи, резултирало је уписом на Ликовну академију у Новом Саду 1995. године.

Овако о својим почецима и свом раду говори млади умјетник из Приједора Зоран Радоњић. Aкадемију уметности завршио је 1999. године у класи професора Душана Тодоровића. У марту 2004. завршио је магистарске студије код истог професора. До сада је имао шест самосталних, а учесник је и девет колективних изложби. Да је у питању свестрани умјетник, о којем треба рећи и коју ријеч више, говори податак да је аутор седам кратких и четири документарна филма, те три дугометражна играна филма. Филмове "Дубоко у шуми" и "Отмица" погледало је око 40.000 гледалаца, а у Београду и Новом Саду на "Интернатионал кидс филм фесту" 2007. и 2008. године имали су најбољи пријем код публике.

* ГЛAС: Недавно је отворена изложба Ваших слика у Музеју Козаре са насловом "Слике јесење". Откуд љубав према природи? РAДОЊИЋ: Пејзажи одувијек доминирају у мом сликарству. Природа као садржај је више него захвална. Често атмосфера природе кореспондира са атмосфером душе, а трансформација облика и боја су само наглашавање стања душе и тренутне атмосфере сликаног мотива.

Имао сам неколико различитих циклуса, међу којима и "Индија, шапат вјечности", циклус доста специфичан, јер је већина слика настајала заиста на лицу мјеста, тј. у самој Индији. Међутим, у свим циклусима атмосфера сликаног мотива доминира. Чак и у потпуно апстрактном циклусу "Од пејзажа ка апстракцији" остао сам прије свега сликар атмосфере.

* ГЛAС: Зашто сте се опредијелили за експресионистички израз? РAДОЊИЋ: Најискреније превести унутрашњи доживљај, као што рекох, атмосферу душе која је подстакнута атмосфером одређеног мотива, за мене значи у што краћем временском року забиљежити оно што је у мени, истовремено са оним што је испред мене. Боје, облици и све ликовне вриједности које настају у том процесу су, у ствари, резултати покушаја да се направи синтеза и компромис између унутрашњег и спољашњег. Експресиван, јасан, брз и непосредан израз је у таквом приступу природан избор, јер стање у којем се налазим док стварам помало личи на неку врсту транса који се јавља када кроз мотив понирете у себе. То стање не траје дуго и једино га могу забиљежити снажним потезима и бојама, тј. брзим сликањем у којем се кроз истовремену уроњеност у мотив и себе сагори брзо и потпуно. Уколико бих се опредијелио за неки приступ који је више детаљистички, изгубио би нит континуираног доживљаја која је, у ствари, основа мог сликарства.

* ГЛAС: Критичара у Вашим сликама виде историјски концепт освјежен личним рукописом, енергијом младе особе, али и искусне и сигурне у себе. Сматрате ли да знате шта хоћете?

РAДОЊИЋ: Да. Оно што хоћу, у ствари је да најискреније могуће говорим ликовним језиком о стању које истовремено влада у нама и око нас. Са овом полазном тачком, посљедица је слика која није продукт мисаоних процеса већ емоција и интуиције, и у њеном настајању вјероватно су Божја помоћ и повјерење у природност позитивног исхода "транса" битнији од тамо неког мисаоног концепта.

* ГЛAС: За Вас важи да сте свестрани млади човјек, тако да сви памтимо Ваше телевизијске репортаже из Египта и Индије. Откуд та љубав према путовањима у далеке, егзотичне земље. Да ли сте на тим путовањима остварили оно што сте наумили?

РAДОЊИЋ: Љубав према путовањима можда ћу најлакше да илуструјем уколико се вратим на своја рана замишљања пута: "Шта ли је иза оног брда, а тек иза..." Егзотичне земље су за мене повратак у дјетињство у правом смислу те ријечи. Не само зато јер у Сирији, Индији итд. сад имате филмове о Брусу Лију у биоскопима и зато што вас мноштво виђеног може вратити у прошлост, већ зато што су људи у испољавању емоција спонтанији и непосреднији, тако да то мора утицати и на вас. С обзиром на то да је моја једина намјера истраживање, сваки пут је остварење намјере, али с обзиром да је то истраживање због истраживања, не видим му крај уопште.

* ГЛAС: Шта је највеће богатство које сте понијели са тих путовања, јер нешто материјално свакако није?

РAДОЊИЋ: Потпуна увјереност у то да је сам живот највеће чудо и највећа тајна. Нажалост, углавном то најчешће заборављамо.

* ГЛAС: Хоће ли још бити таквих путовања, знамо да је било говора о Непалу. Хоће ли се и та идеја остварити?

РAДОЊИЋ: Мој колега и сапутник Драган Стојнић Гига и ја смо размишљали о Непалу, али као о могућој, а не сљедећој локацији. Могуће, мада ми, послије прошлогодишњег искуства, тј. настајања путописног серијала "Путевима југа" и вожње "африцом тњин" (велики ендуро путнички мотоцикл), кроз Црну Гору, Косово и Македонију и  друге локације, падају на памет. Овај серијал ће се ускоро из монтаже појавити на телевизијама.

* ГЛAС: Бавите се педагошким радом, колико као млад умјетник успијевате да своје визије умјетности пренесете на ученике?

РAДОЊИЋ: Aко је судити по радовима мојих ученика, мислим да прилично успијевам у томе, мада се увијек трудим да им пружим неопходно у проналажењу њихове сопствене визије.

Војни рок

* ГЛAС: Откуд идеја да служите војни рок у цивилству и то баш у Музеју, чији сте и сада сарадник?

РAДОЊИЋ: То је било природно. Aко већ, како кажу, служењем војног рока треба да служим друштву, мислим да је музеј права локација. У сваком случају боља него двориште неке касарне са свим лишћем које треба покупити. Не видим да било ко има корист од тога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.