Зоран Цвијановић: Знање изгубило сваку ексклузивност

Сваки глумац истражује своју природу, допуштајући да се улоге које прихвата на неки начин рефлектују у његовој сопственој природи. То је двосмерни пут и нешто што овај посао чини лепим.

Могли бисмо да кажемо да улоге нас граде као личности, ипак мислим да смо ми креатори тих улога. Ко би онда знао шта је старије? То и јесте лепота глумачког позива - рекао је у интервјуу за "Глас Српске" глумац Зоран Цвијановић, који је играјући Милета Вуковића дао снажан печат филму "Свети Георгије убива аждаху", за који каже да је филм епохе.

- Оно што је све нас заједно окупило око овог пројекта је текст Душана Ковачевића "Свети Георгије убива аждаху". Наш заједнички утисак је да је то један од најлепших текстова написаних на српском језику. Један део овог продуцентског тима је први пут практично покушао да реализује идеју о овом филму 1996. године и од тада до данас тај напор је трајао и напокон дао резултате - прича Цвијановић.

Глумца који је остварио бројне запажене улоге у позоришту, на телевизији и филму најшира јавност још препознаје као Милета са Чубуре, који се донкихотовским напорима бори против неминовне нам транзиције. Ових дана је више него икад у жижи глумац који има једну од главних улога у филму "Свети Георгије убива аждаху".

* ГЛAС: Шта је, по Вашем мишљењу, највећа вриједност филма "Свети Георгије убива аждаху"?

ЦВИЈAНОВИЋ: Мени се свиђа то што су Душко Ковачевић и Срђан Драгојевић пронашли праву меру са временом у којем живимо. Да та мелодрама не уђе у патетику, него да се заустави на једном нивоу емоција које би човека требале свакако да покрену да размишља и да схвати неке ствари. Да размишља о свом животу у контексту историјских догађаја, којима је свачији живот у последње време и те како оптерећен.  

* ГЛAС: Један сте од глумаца који је играо и у позоришту и у филму "Свети Георгије убива аждаху". Колико Вам је то помогло или одмогло?

ЦВИЈAНОВИЋ: То су заиста две улоге, два лика. Оно што су Срђан и Душко урадили трансформишући тај позоришни комад у филмски сценарио ставило је пред ту улогу нове захтеве и нове идеје, тако да је мени било врло занимљиво и узбудљиво да радим ову улогу. Миле којег играм је човек који не може да се определи између деде и брата. То су два брата која живе са дедом, јер им је отац погинуо у балканским ратовима. Једна типична породица за време у којем су мушкарци спремни за рат масовно гинули. Време у којем је Србија остала без мушког становништва. У том смислу је та породица типична. Миле Вуковић је човек који између деде и брата много пати покушавајући да и један и други ураде то што хоће и буду то што желе.   

* ГЛAС: Често сте добијали улоге много млађих људи од Вас. Колико сте те улоге, попут одијела, кројили према себи?

ЦВИЈAНОВИЋ: У праву сте. Био сам принуђен често да играм млађе момке и људи ће ме пре поистовећивати са генерацијом 10, 15 година млађом од мене, него с људима који имају година као и ја. На неки начин сам увек био младолик. Мој највећи проблем је био што никако да почнем да играм ликове који су ми блиски по годинама.

Ово је једна од таквих улога у филму "Свети Георгије". Можда прва улога која је била у складу са мојим годинама и генерацијом је у филму "Ни на небу ни на земљи".

* ГЛAС: У посљедње вријеме окренути сте култури живота и заштити животне средине. Је ли то само Ваш "излет" у ту област или опредјељење?

ЦВИЈAНОВИЋ: То је моја одлука да проверим у каквом сам стању. Да ли се мој систем привикао само на то да могу да будем глумац или једноставно са зрелошћу и годинама могу на неки начин да почнем да управљам својим системом. Значи да могу да фокусирам пажњу и на неке друге ствари, да могу да овладам знањем из неке области за коју до сада нисам показивао интересовање.

Што се тиче заштите животне средине, чини ми се да је то тема број један овог времена и она неминовно постаје културолошки проблем. Тако је и ја доживљавам. Моја основна намера је да проширим своја знања. У једном тренутку двоумио сам се да ли да упишем и факултет. Међутим, факултети који проучавају екологију још увек нису структурисани на одговарајући начин да би могли да задовоље мој ритам живота. Па сам онда то обавио сам, пре свега преко Интернета и преко пријатеља и литературе која је доступна свакоме. A основна намера је била да својој деци укажем на то да се време променило, да је знање изгубило сваку ексклузивност и да од сада па још дуго више неће моћи нико да каже ја сам дипломирао или магистрирао, ја сам стручњак по одређеном питању. Напротив, ово је време континуираног студирања и свако је присиљен да свакодневно учи нове ствари и нове вештине.

* ГЛAС: Aко је глумачки посао лопов, колико Вам краде приватности?

ЦВИЈAНОВИЋ: Имао сам срећу да врло рано схватим да ако човек не воли свој посао, онда је живот робија, велико незадовољство, тако да то није мој проблем. С једне стране, то је задовољство, испуњење, а с друге стране ја сам и сам функционалан. Пронашао сам себи место и у животу и у друштву, тако да је то двосмерна веза, која ради у оба смера.

* ГЛAС: Каква је улога интелектуалца у савременом тренутку?

ЦВИЈAНОВИЋ: Себе не сматрам интелектуалцем. Ја сам човек који је стицајем околности завршио глуму, која вас неминовно осуди на то да континуирано студирате, да учите целог живота. У складу са годинама ви добијате нове задатке. Прво ћете кренути од Ромеа, па ћете ићи на Хамлета, а онда ће вас сачекати Магбет, а ако имате среће да доживите те године, на крају се увучете под кожу краља Лира. Да бисте одиграли само те четири улоге, морате много тога да учите да бисте разумели људе, да бисте разумели живот, да бисте разумели себе и били у стању да испуните тако велике задатке.

* ГЛAС: Посљедњих 500 година народи на Балкану су статисти у великим историјским филмовима. Хоћемо ли погледати филм у којем ће нас велике цивилизације оставити на миру?

ЦВИЈAНОВИЋ: То је нешто што овај филм носи као поруку. Он има један катарзични набој за сваког гледаоца и даје му могућност да јако прецизно, јако чисто и јако добро сагледа себе у контексту великих историјских догађаја. Пружа му шансу да просто види колико је његов живот мали и да схвати на који начин он може да управља својим животом. Онда кад саберете то кроз велике бројеве индивидуалних судбина, онда неминовно долазимо до поуке на нивоу нас као народа. Наш основни непријатељ је незнање. Без обзира на то да ли је то нешто што гласи "Ми не знамо да живимо", као што се види у овом филму, или је то нешто да ми просто не знамо довољно да бисмо могли боље да живимо. Незнање као основна препрека једне цивилизације вуче своје последице. Aко нам недостаје знање и нисмо у стању да на одговарајући начин организујемо себе и живот, у складу са тим ћемо и живети.   

Искуство

* ГЛAС: Које ће сцене са снимања "Светог Георгија" остати неизбрисиве у Вашем сјећању?

ЦВИЈAНОВИЋ: Кад се ради филм, то је свакодневно дешавање, поготово кад погледате поделу ко све ту игра. Није тешко претпоставити колико нам је било и занимљиво и узбудљиво. Оно што је мој утисак је да је то једно ново искуство за све нас, и за филмске раднике, за глумце и остале уметнике. Имали смо такву срећу да смо филм почели у Делиблатској пешчари, где је температура прелазила 40 степени, а да смо га завршили у Републици Српској, у Омарској, где се температура спуштала испод 10 степени.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.