Zoran Cvijanović: Znanje izgubilo svaku ekskluzivnost

Svaki glumac istražuje svoju prirodu, dopuštajući da se uloge koje prihvata na neki način reflektuju u njegovoj sopstvenoj prirodi. To je dvosmerni put i nešto što ovaj posao čini lepim.

Mogli bismo da kažemo da uloge nas grade kao ličnosti, ipak mislim da smo mi kreatori tih uloga. Ko bi onda znao šta je starije? To i jeste lepota glumačkog poziva - rekao je u intervjuu za "Glas Srpske" glumac Zoran Cvijanović, koji je igrajući Mileta Vukovića dao snažan pečat filmu "Sveti Georgije ubiva aždahu", za koji kaže da je film epohe.

- Ono što je sve nas zajedno okupilo oko ovog projekta je tekst Dušana Kovačevića "Sveti Georgije ubiva aždahu". Naš zajednički utisak je da je to jedan od najlepših tekstova napisanih na srpskom jeziku. Jedan deo ovog producentskog tima je prvi put praktično pokušao da realizuje ideju o ovom filmu 1996. godine i od tada do danas taj napor je trajao i napokon dao rezultate - priča Cvijanović.

Glumca koji je ostvario brojne zapažene uloge u pozorištu, na televiziji i filmu najšira javnost još prepoznaje kao Mileta sa Čubure, koji se donkihotovskim naporima bori protiv neminovne nam tranzicije. Ovih dana je više nego ikad u žiži glumac koji ima jednu od glavnih uloga u filmu "Sveti Georgije ubiva aždahu".

* GLAS: Šta je, po Vašem mišljenju, najveća vrijednost filma "Sveti Georgije ubiva aždahu"?

CVIJANOVIĆ: Meni se sviđa to što su Duško Kovačević i Srđan Dragojević pronašli pravu meru sa vremenom u kojem živimo. Da ta melodrama ne uđe u patetiku, nego da se zaustavi na jednom nivou emocija koje bi čoveka trebale svakako da pokrenu da razmišlja i da shvati neke stvari. Da razmišlja o svom životu u kontekstu istorijskih događaja, kojima je svačiji život u poslednje vreme i te kako opterećen.  

* GLAS: Jedan ste od glumaca koji je igrao i u pozorištu i u filmu "Sveti Georgije ubiva aždahu". Koliko Vam je to pomoglo ili odmoglo?

CVIJANOVIĆ: To su zaista dve uloge, dva lika. Ono što su Srđan i Duško uradili transformišući taj pozorišni komad u filmski scenario stavilo je pred tu ulogu nove zahteve i nove ideje, tako da je meni bilo vrlo zanimljivo i uzbudljivo da radim ovu ulogu. Mile kojeg igram je čovek koji ne može da se opredeli između dede i brata. To su dva brata koja žive sa dedom, jer im je otac poginuo u balkanskim ratovima. Jedna tipična porodica za vreme u kojem su muškarci spremni za rat masovno ginuli. Vreme u kojem je Srbija ostala bez muškog stanovništva. U tom smislu je ta porodica tipična. Mile Vuković je čovek koji između dede i brata mnogo pati pokušavajući da i jedan i drugi urade to što hoće i budu to što žele.   

* GLAS: Često ste dobijali uloge mnogo mlađih ljudi od Vas. Koliko ste te uloge, poput odijela, krojili prema sebi?

CVIJANOVIĆ: U pravu ste. Bio sam prinuđen često da igram mlađe momke i ljudi će me pre poistovećivati sa generacijom 10, 15 godina mlađom od mene, nego s ljudima koji imaju godina kao i ja. Na neki način sam uvek bio mladolik. Moj najveći problem je bio što nikako da počnem da igram likove koji su mi bliski po godinama.

Ovo je jedna od takvih uloga u filmu "Sveti Georgije". Možda prva uloga koja je bila u skladu sa mojim godinama i generacijom je u filmu "Ni na nebu ni na zemlji".

* GLAS: U posljednje vrijeme okrenuti ste kulturi života i zaštiti životne sredine. Je li to samo Vaš "izlet" u tu oblast ili opredjeljenje?

CVIJANOVIĆ: To je moja odluka da proverim u kakvom sam stanju. Da li se moj sistem privikao samo na to da mogu da budem glumac ili jednostavno sa zrelošću i godinama mogu na neki način da počnem da upravljam svojim sistemom. Znači da mogu da fokusiram pažnju i na neke druge stvari, da mogu da ovladam znanjem iz neke oblasti za koju do sada nisam pokazivao interesovanje.

Što se tiče zaštite životne sredine, čini mi se da je to tema broj jedan ovog vremena i ona neminovno postaje kulturološki problem. Tako je i ja doživljavam. Moja osnovna namera je da proširim svoja znanja. U jednom trenutku dvoumio sam se da li da upišem i fakultet. Međutim, fakulteti koji proučavaju ekologiju još uvek nisu strukturisani na odgovarajući način da bi mogli da zadovolje moj ritam života. Pa sam onda to obavio sam, pre svega preko Interneta i preko prijatelja i literature koja je dostupna svakome. A osnovna namera je bila da svojoj deci ukažem na to da se vreme promenilo, da je znanje izgubilo svaku ekskluzivnost i da od sada pa još dugo više neće moći niko da kaže ja sam diplomirao ili magistrirao, ja sam stručnjak po određenom pitanju. Naprotiv, ovo je vreme kontinuiranog studiranja i svako je prisiljen da svakodnevno uči nove stvari i nove veštine.

* GLAS: Ako je glumački posao lopov, koliko Vam krade privatnosti?

CVIJANOVIĆ: Imao sam sreću da vrlo rano shvatim da ako čovek ne voli svoj posao, onda je život robija, veliko nezadovoljstvo, tako da to nije moj problem. S jedne strane, to je zadovoljstvo, ispunjenje, a s druge strane ja sam i sam funkcionalan. Pronašao sam sebi mesto i u životu i u društvu, tako da je to dvosmerna veza, koja radi u oba smera.

* GLAS: Kakva je uloga intelektualca u savremenom trenutku?

CVIJANOVIĆ: Sebe ne smatram intelektualcem. Ja sam čovek koji je sticajem okolnosti završio glumu, koja vas neminovno osudi na to da kontinuirano studirate, da učite celog života. U skladu sa godinama vi dobijate nove zadatke. Prvo ćete krenuti od Romea, pa ćete ići na Hamleta, a onda će vas sačekati Magbet, a ako imate sreće da doživite te godine, na kraju se uvučete pod kožu kralja Lira. Da biste odigrali samo te četiri uloge, morate mnogo toga da učite da biste razumeli ljude, da biste razumeli život, da biste razumeli sebe i bili u stanju da ispunite tako velike zadatke.

* GLAS: Posljednjih 500 godina narodi na Balkanu su statisti u velikim istorijskim filmovima. Hoćemo li pogledati film u kojem će nas velike civilizacije ostaviti na miru?

CVIJANOVIĆ: To je nešto što ovaj film nosi kao poruku. On ima jedan katarzični naboj za svakog gledaoca i daje mu mogućnost da jako precizno, jako čisto i jako dobro sagleda sebe u kontekstu velikih istorijskih događaja. Pruža mu šansu da prosto vidi koliko je njegov život mali i da shvati na koji način on može da upravlja svojim životom. Onda kad saberete to kroz velike brojeve individualnih sudbina, onda neminovno dolazimo do pouke na nivou nas kao naroda. Naš osnovni neprijatelj je neznanje. Bez obzira na to da li je to nešto što glasi "Mi ne znamo da živimo", kao što se vidi u ovom filmu, ili je to nešto da mi prosto ne znamo dovoljno da bismo mogli bolje da živimo. Neznanje kao osnovna prepreka jedne civilizacije vuče svoje posledice. Ako nam nedostaje znanje i nismo u stanju da na odgovarajući način organizujemo sebe i život, u skladu sa tim ćemo i živeti.   

Iskustvo

* GLAS: Koje će scene sa snimanja "Svetog Georgija" ostati neizbrisive u Vašem sjećanju?

CVIJANOVIĆ: Kad se radi film, to je svakodnevno dešavanje, pogotovo kad pogledate podelu ko sve tu igra. Nije teško pretpostaviti koliko nam je bilo i zanimljivo i uzbudljivo. Ono što je moj utisak je da je to jedno novo iskustvo za sve nas, i za filmske radnike, za glumce i ostale umetnike. Imali smo takvu sreću da smo film počeli u Deliblatskoj peščari, gde je temperatura prelazila 40 stepeni, a da smo ga završili u Republici Srpskoj, u Omarskoj, gde se temperatura spuštala ispod 10 stepeni.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.