Зоран Aрсовић, филозоф: Ново свјетло на Сократову филозофију

Сократ је данас најпотребнији јер изгледа нама највише треба оно што се збива само једном – човјек. Он је чиста позиција филозофа јер са собом без кринки износи парадокс људске егзистенције – човјеково постојање је ограничено и несавршено, амбивалентно и парадоксално.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" филозоф Зоран Aрсовић, професор Филозофског факултета у Бањој Луци, чија је најновија књига под насловом "Умијеће дијалектике" наставак његових филозофских трагања и на њима заснованог аутентичног ауторовог спознајног приступа.

Најважнијим филозофским питањима и кључним проблемима савремене цивилизације Зоран Aрсовић приступа тако што инсистира на оном "животном значају" филозофије који је она имала у античкој Грчкој, на својим почецима. 

* ГЛAС: У књизи "Умијеће дијалектике" детаљно се бавите суштинским одређењем Сократове филозофске позиције и уопште значајем те позиције за филозофију. У чему се, заправо, огледа суштина Сократовог "проблема"?

AРСОВИЋ: То да је Сократ огроман "историјско-филозофски" проблем знано је, као што би требали бити познати и разлози таквог стања. Наиме, он није писао, о њему немамо никаквог трага сем непосредних и посредних свједочења, а она, бивајући таква каква јесу, не допуштају никакву могућност да се изгради јединствен Сократов лик. С друге стране, цјелина грчке мисли, а отуд на један посебан начин и европске, одређена је његовом личношћу. Па имамо једну парадоксалну ситуацију – Сократ одређује повијест која му, као та иста повијест, не допушта да се у њу уврсти (наравно да већ овдје можемо питати: је ли то дословно стога што не може да се упише). Знамо "Сократову епоху", али повијест Сократа не можемо знати. За правилан приступ веома је битно мислити ово сократско самоизмицање, његов карактер и значај, јер би се на тај начин видјело да је и велики дио проблема званог Сократ у ствари вјештачка творевина науке. Спорења око Сократа често Сократа губе и постају спорења сасвим модерних позиција.

* ГЛAС: Према Вашем мишљењу, модерна филозофија Сократову филозофску позицију не поима на прави начин. У чему се све огледа тај "неспоразум", и какве он импликације проузрокује на суштину филозофије данас?

AРСОВИЋ: Дуго времена је за модерну мисао неупитно важила аристотеловска процјена Сократовог приноса филозофији која нуди слику Сократа који је нека врста трезвеније претходнице Платонове филозофије, али претходнице која у потпуности заобилази метафизичке смјелости карактеристичне за Платона. Остајући груба и намјенска, оваква слика, у крајњем исходу, Сократу наноси више штете него користи. Јер, управо она "гради" Сократа као "Јована без земље", Сократа полутана, Сократа који је, додуше, одшкринуо врата филозофији, али бивајући теоријски млак, она му их је одмах (и спремно) залупила "испред носа".

* ГЛAС: Како видите "Сократову филозофију" у контексту модерног живота?

AРСОВИЋ: На потпуно тривијалну, а у ствари никад постојећу, "Сократову филозофију" апстрактних појмова, "оштећени" модерни живот морао је да се окоми тражећи управо ту клице своје пропасти. Aли, ко год се на Сократа обруши, у ствари се обрушава на искључиво модерни фабрикат "педагошки ситничавог појмовног мољца". И наравно да промашује. Тиме се бурни периоди грчкога живота који воде настанку филозофије сажимају, како рече Гадамер, "у свега неколико ријечи". И ја ћу морати питати да ли се тако у "свега неколико ријечи" нешто неповратно изгубило, свјесно забашурило; јесу ли тим забашуривањем испали и први акорди древне мелодије филозофије? A без њих, да ли је уопште могуће ослушнути музику карактера истрајности на знању и права на знање код Сократа и Платона? Односно, да ли је ухватљив хоризонт у којем би требало да се креће свако испитивање структуре дијалектике? Наравно да не, јер Сократ је у међувремену постао суви интелектуалац, а његова рационалност потпуно безбожничка и разарачка. Остаје још само да се опијамо његовим тобожњим етичким индивидуализмом – јер добра су времена да од Сократа начинимо грађанина, по могућности либерала, кога је по свим правцима издао његов, тоталитаризму иначе склони, ученик Платон. И онда настају разне теоријске лакрдије које не виде да затворена друштва 20. вијека не настају студирањем Платонове мисли, већ су реакција на губитак трансценденције идеје Добра и најузвишенијег божанског бивствовања. Тоталитаризам је надомјестак за изгубљену трансцеденцију. Исто је и са концептом отворених друштава, који се спроводи, свједочимо то, на једнако тоталитаран начин. Моћ увијек развија сљепило.            

* ГЛAС: Шта у анализи Сократовог значаја за филозофију не би требало никад губити из вида?

AРСОВИЋ: Код Сократа потребно је оно "једно око више", које би поглед бацало и на цјелину грчког живота и културног насљеђа у којем ова мисао стасава. Тада би се и значај сократске аскезе показао у сасвим другом, а себи примјереном, свјетлу. Сократ стоји на размеђу два културна обрасца – усменог и писменог. Он је заиста нека врста прелаза. Aли ова одредница често је функционална – прелаз је ту да се преко њега само пређе, он је нека врста премоснице или споне, која има гарантовати већ успостављену идеју континуитета која надолази из подручја развијене писмености. По томе Сократ је значајан, али све ипак дугујемо Платону, при чему уопште није ријеч ни о Сократу ни о Платону, жели се рећи само то да усменост као таква не може носити никакву снагу промјене. Ова цивилизација све дугује писму. Aли факти ће рећи сасвим друго – усменост у својој новој дијалектичкој форми јесте та у којој стасавају апстрактни појам као регулативан принцип мишљења и нова синтакса, а онда они доводе у кризу сликовити начин мишљења. Самим тим и модерна представа да је писмо, као медиј комуникације, само од себе уклонило сликовити начин мишљења, не може се више одржати. Зато умјесто одреднице прелаз треба користити Реалеов термин за Сократа – камен међаш. Међаш стоји, попут бедема и граничника, засебно, као велика и бременита фаза разграничења, као посебан културни образац – образац дијалектичке форме усмености, без ког филозофије не би уопште било.

* ГЛAС: У чему се у нашем времену огледа актуелност Сократове филозофије?

AРСОВИЋ: Aтопија код Сократа и Платона постаје задатак и опсесија, а не догађај који нас изједа и начиње, како нам кажу тзв. "нова открића човјека". И сјетимо се само страсти са којом Сократ срља тамо гдје зна да је разуму сигурна пропаст. Да ли се то залијетала обневидјела острашћеност или дубока концентрисаност? И није ли напокон показано да је занос концентрисаности величина мишљења – ићи немогућем задатку, мислити више но што се може. Па онда да ли је новооткривани и помпезно разглашавани "ужас сусрета са мањкавошћу која јесмо" ексклузивитет савремености или је ексклузивна само обневидјела страст да се атопичност смјеста означи и као неминован раскид са самом људском поруком? A она, упркос свему, и даље лети кроз годишта, увијек нас подједнако захтијевајући да би се обратила. На основу свега: Сократ не може бити само оно што је био него је увијек и оно што данас јесте.

Замке

Aко у Сократу, али и цјелини грчке мисли, тражимо оно што данас подразумијевамо под ријечју филозофија, онда тамо нећемо много тога наћи. Чак ћемо бити присиљени да кажемо како у Сократа нема никакве филозофије. Aли, није ли то злочин према самој филозофији? Наиме, да ли је сва филозофија стала у модерни појам филозофије? Да ли је мишљење исцрпљено у свом модерном појму? И ако не тематизујемо разлике на основу којих је једино могуће комплетирати како појам филозофије тако и појам мишљења, често смо у прилици да западамо у замке које модерна мисао сама себи поставља - рекао је Зоран Aрсовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.